Хоће влада, неће влада

Још пре него што су и проглашени званични изборни резултати, са свих страна могла се чути кукњава што Србија још нема владу.
И ево, већ скоро месец и по дана забринуте странке, разни амбасадори добре воље, одговорни медији и свесни грађани свакодневно питају шта се чека, где је та влада и ко је крив што је још увек нема.
А заправо се никоме претерано не жури.
Овај интеррегнум, чини се, као да свима одговара и као да сви зазиру од онога што следи кад ствари око владе коначно буду морале да се преломе.

Без обзира на то што је влада у "техничком" статусу, ДСС се, очигледно, сасвим добро сналази у овом в. д. стању и као да су тек сада, на крају мандата, овладали свим полугама власти и открили све чари самосталне владавине. Само на први поглед неочекивано, не жури се превише ни демократама. Иако су се после три године нашли на самом прагу владе, Тадићеве демократе су саме себи закомпликовале живот истуривши пред крај кампање Божидара Ђелића као свог кандидата за премијера и тако озбиљно довеле у питање већ "виђену" комбинацију Тадић-Коштуница, за коју пледира најшири круг заинтересованих, у распону од Хавијера Солане до српске пословне и медијске елите. Премда тешко да би са својим премијерским амбицијама прошао на тајном гласању у председништву сопствене странке, Ђелић је ипак довољно јак кандидат да га се у ДС-у никако не могу безболно и преко ноћи одрећи, чак и када би имали такву намеру и чак и да на врату немају Јовановића и ЛДП који би такав потез дочекали као дар са неба и крунски доказ Тадићеве капитулације пред мрским Коштуницом.

Зато одуговлачење приче о влади на неки начин одговара и Коштуници и Тадићу. (Колико, пак, одговара радикалима, нема потребе ни истицати. Сваки нови дан, свака компликација у преговорима и сваки евентуални сукоб на релацији ДС-ДСС, њима ће служити као нови адут за тврдњу о неспособности и непринципијелности тзв. демократских снага које повезује само властољубље и мржња према српским радикалима.) Но, колико год Тадићу било тешко да се одрекне Ђелића, још ће теже бити коалицији ДСС-НС да "Божу дерикожу" прихвати као мандатара. Не само да би у том случају морали да прогутају много тога лошег што су последњих месеци изрекли на његов рачун ("Карићев банкар", "мали рачуновођа", "није свако дрво за свиралу"), већ би тиме и дефинитивно остали без аутохтоне политичке супстанце ("трећи пут") и свели се на пуког и невољног сапутника "демократског блока" – и то са ограниченим роком трајања – док "аутентичне" демократске и "еврореформске" снаге (ДС, Г17, ЛДП) довољно не ојачају тако да могу и без овог непоузданог народњачког елемента.

Далеко од тога да је Тадић пред лаким избором. Но, код Коштунице и ДСС-а ради се напросто о питању политичког живота и смрти, при чему им чак ни, евентуални, нови премијерски мандат за Коштуницу уопште не пружа гаранције да ће изаћи на зелену грану. Пропустивши у ове три године прилику да се јасније позиционирају и у јавности боље афирмишу свој "трећи пут", народњаци су се нашли у неудобној ситуацији својеврсног политичког кентаура, такорећи језичка на ваги између радикалске и демократске Србије. Зато још мало пролонгирања, као што рекосмо, у суштини, свима одговара. Демократе прижељкују да ће или у међувремену ослабљени ДСС попустити, или да ће Ђелић више или мање "добровољно" демисионирати са свог мандатарског трона, а народњаци се надају да ће народ у међувремену заборавити на тврдоћу и радикалност њихове предизборне реторике.

Подсетио бих заборавне да су готово сви озбиљнији аналитичари још и пре, а нарочито након избора и саопштавања првих резултата, упозоравали да ће формирање владе ићи врло тешко, а да ће са брзим саопштавањем Ахтисаријевих – очекивано неповољних – предлога за Косово и Метохију то постати још и теже. Дежурни апаратчици, навијачи и хајкачи такве најаве су одмах дочекали на нож. Како тешко? Откуд тешко? И зашто – када су ствари тако логичне и јасне? Аналитичари наравно нису безгрешни, али су, нажалост, и овога пута били у праву. Зато, уколико вам је заиста до тога да Србија ускоро добије владу, било какву, боље не гурајте и не журите превише. Дајмо још мало времена да се страсти стишају и политичка сцена још мало "ферментира". Кад рокови почну озбиљније да цуре, кад се финансијери унервозе и кад се над страначким функционерима надвије реална опасност да ће ускоро морати поново у кампању, да прелазе хиљаде километара, галаме по локалним домовима културе и газе србијанско блато – можда ће се и договорити. Ако би се ствар преламала у овом часу, бојим се да би нам се врло лако могли заломити нови избори. И одмах да кажем – то свакако није пријатно, али уопште није ни најгоре што би нас наредних месеци још могло снаћи.

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"