Разлике у развијености: један према седам

Последње две деценије у Србији су обележене снажним потресима у економској и друштвеној сфери, трансформацијама политичког система итд. У тим процесима јављају се и екстремне појаве концентрације капитала, на једној страни, и изразитог сиромаштва, на другој. Разлике између развијених подручја и оних који заостају иду до размере један према седам. Упадљива је појава сиромашења и, последично, депопулације и старења већег броја општина, од оних на истоку Баната до оних на југоистоку и југозападу Србије. Општина Црна Трава је изгубила 35 одсто становника, Бабушница око 15 одсто, Гаџин Хан око 14 одсто, са тенденцијом даљег опадања. Просек старости у општини Трговиште је око 60 година. Око 30 општина данас спада у неразвијене.

Паралелно са овим процесима дешава се још један који је у вези са сеоским насељима. Србија има око 4.600 сеоских насеља (без Косова и Метохије), од којих огроман број нема више од 500 становника. Много је села и заселака са по десетак углавном старачких домаћинстава, социјално и економски потпуно заосталих, ниског квалитета живљења, неопремљених и без икакве развојне перспективе. Резултат је: убрзано гашење сеоских насеља, пре свега у брдско-планинским али и другим подручјима. Бројна насеља су потпуно испражњена или имају једну до две насељене куће.

Нови просторни план Републике Србије, усвојен законом у новембру 2010, овим питањима се посебно бавио, уз оцену да даље заостајање у развоју оволиког броја општина и даље опадање нивоа развијености и гашење сеоских насеља битно угрожавају територијалну кохезију Србије. Неколико закључака и планских политика је отуда произашло и уграђено у просторни план.

Најпре, централизација као доминантна појава на свим нивоима, државном, регионалном (покрајинском) и локалном, изразито утиче на заостајање периферије, односно слабо развијених општина и села. Децентрализација као основни развојни принцип је нужна претпоставка за остварење веће територијалне кохезије Србије. Ово подразумева: враћање имовине општинама, спровођење фискалне децентрализације, смањење величине, односно повећање броја општина и њихову поделу на мање сеоске (до 10.000 становника) и веће и сл. Регионализација, као последица а не претходница децентрализације, треба да омогући артикулацију и ефективну мобилизацију интереса на територији мањој од државне, груписање општина око већих развојних пројеката као што су регионална инфраструктура, регионалне депоније, повезивање локалних путева и сл. Истовремено, хоризонтално, интересно повезивање општина и јачање локалног и регионалног идентитета довело би до веће привлачности за инвеститоре и туристе.

За развој неразвијених подручја значајна ће бити и политика полицентризма, односно подршка јачању надлежности, права и одговорности градова за развој. Требало би преиспитати и положај сеоских насеља која се налазе у функционалној или потенцијално функционалној вези са урбаним центром. Уколико би се остварила идеја из плана о 24 функционална урбана подручја, односно одговорност и надлежност 24 града за развој села у окружењу, као и јачање локалне мреже саобраћајница и друге инфраструктуре, велики део села би се нашао у новој позицији. Села која се налазе изван функционалних урбаних подручја, односно села која нису повезана са градом, треба да добију посебне развојне пројекте преко регионалних канцеларија, односно уз подршку државе.

Посебан део плана односи се на обнову села коју није могуће очекивати ако региони у децентрализованој Србији не покрену значајне пројекте привредног развоја и регионалне инфраструктуре и не обезбеде средства из националних и европских фондова. Уколико Србија постане земља кандидат до 2014. године могуће је очекивати приступ структурним фондовима ЕУ који се односе на пољопривреду, регионални развој, инфраструктуру и сл. За то Србија мора да буде спремна, а просторни план нуди читав низ идеја у вези с тим. Треба имати у виду и чињеницу да изразито мала села, без развојних потенцијала, неће моћи да се одрже већ ће постепено да се гасе.

Напокон, без интензивне едукације и развијене информационе подршке, неразвијене општине и насеља у руралним подручјима Србије немају ваљану развојну перспективу. Преко регионалних и локалних планова, као и посебних програма, неопходно је развијати знање и свест о ослањању на локалне ресурсе, о њиховом одрживом активирању и функционалном повезивању са суседним општинама у Србији или прекогранично.

*Руководилац Просторног плана Србије, директор Републичке агенције за просторно планирање