Концерт за две маримбе

На концертима Београдске филхармоније чују се нестандардна дела и нови програми, често и сасвим непознати.
Последњи концерт имао је заокрет и у погледу солиста, аутора и изведених дела, у извесном смислу и у начину извођења.
Хоакин Родриго (1902–1999) један је од најзначајнијих савремених шпанских композитора, остварен нарочито у концертантном жанру (Концерт "Аранхуез" за гитару освојио је светски музички простор).
Ове вечери његов Мадригалски концерт, аранжиран за две маримбе, извели су чланови ансамбла Београдски перкусионисти, Срђан Палачковић и Иван Марјановић.

Дело састављено од низа шпанских игара више подсећа на облик концертне свите него на класични концерт, мада пред сам крај, у последњем ставу, садржи веома развијене елементе каденцирања и приказивања оба солистичка инструмента и двојице музичара са осам палица у четири руке. Но, нису они били само "ударачи", успевали су да извуку пријатне мелодије и амбијенталне звуке из својих маримби, што је публика прихватила двојако, једни као лаку и необавезну музику, други као зов шпанског тла, на нашим просторима увек радо слушан.

Виртуозитет солиста на инструментима које не слушамо често, нарочито не као солистичке, обратио је пажњу на читаву једну групацију музичара којој је тек двадесети век донео афирмацију.

У другом делу програма изведена је симфонијска поема "Фра Анђелико" америчког композитора Алена Ховханеса (1911–2000), лепршава и једноставна. Иако оба са верским наднасловима, Ховханесово и изузетно Хиндемитово дело "Сликар Матис", једно од капиталних у музици 20. века, диригент Доријан Вилсон нам је демонстрирао много мање религиозног, а много више ревијалног и парадног него што се то очекивало од озбиљних тема и композиција.

Уместо загледани у Бога, у сталној борби између анђела и демона, спуштени смо на земљу и ослобођени свих грешних мисли, као и могућих дубљих импликација слушане музике. Оркестар је то прихватио, публика делимично. Младост оркестра Београдске филхармоније управо и реагује брзо и лако на честу промену руку и идеологија које је воде.

Колико год се дувачи не истицали у првом делу, сем по појединачним закашњавањима, у другом су, посебно у Хиндемитовој партитури нештедимице праскали и прштали, импозантно и релативно чисто.

До медитације о животу, Богу и човеку, као и до филозофије музике – на овом концерту није се доспело.