Емоционална резонанца

Када говоримо о нечијој срећи, тада говоримо о томе колико је неко успео да оствари своје важне жеље, колико је успео да оствари начин живота који је у складу са властитим животним вредностима. Али срећна или несрећна особа није изоловани појединац који живи у неком апстрактном животном контексту. У свачијем осећању степена задовољства сопственим животом у великој мери учествују и други људи, посебно они које особа доживљава као блиске. Мање је позната чињеница да у нечијем задовољству животом учествују и емоције вољених особа.

Недавно су објављени резултати једног обимног истраживања који су показали да је степен нечијег осећања среће и задовољства животом у великој мери повезан са степеном тих осећања код емоционалног партнера испитиване особе. Ако је један партнер из неког разлога био срећан, то је био разлог за већу срећу другог партнера. Принцип је важио и када су у питању непријатна осећања: ако је један партнер из неког разлога био мање срећан, и други је имао смањен степен среће. Истраживање је потврдило оно што смо и раније знали: да када се двоје људи воле, емоције једне особе су разлог за емоције друге особе и обрнуто. Када се људи воле, а један од њих из неког разлога снажно пати, другом ће бити веома тешко да осећа срећу и задовољство. Овакав емоционални однос двоје које се воле се зове емоционална резонанца.

Наравно, није реч о директном преношењу емоција, као некакве енергије која прелази са особе на особу. Теорија о „инфективности” одређених емоција је одбачена. Да ли ће нека, на пример, пријатна емоција једне особе бити разлог да друга особа такође осети пријатност, или пак непријатност или равнодушност, зависи од односа који постоји између тих особа.

Емоционална резонанца је у ствари само веома изражена саосећајност. Љубав успоставља однос веома снажног саосећања. Како је вољена особа веома важна ономе ко воли, важна су и њена осећања. Када је вољеној особи тешко, то је разлог да се онај ко воли осећа такође непријатно, а када је вољена особа срећна и задовољна, то је разлог за задовољство онога ко воли.

Али није реч само о реаговању на осећања вољене особе, већ о активном принципу, о бирању таквих понашања која ће код вољене особе изазвати пријатна осећања, а избегавању оних која ће је иритирати. Али када је неко понашање веома важно ономе ко воли, саосећање више није разлог за одустајање од тог понашања.

Око осећања вољене особе се треба потрудити јер нам се то, како је показало истраживање, кроз емоционалну резонанцу враћа као наша властита срећа.