Имамо по површини највеће општине у Европи

Шта ће се догађати током следећих десет година? Једна од основних идеја Просторног плана је реиндустријализација Србије, то јест отварање нових индустријских погона али не само у Београду и Новом Саду већ и у осталим центрима функционалних урбаних подручја. Наравно да то није лако постићи јер нема више централизоване државе, што значи да су и инвестиције ствар тржишта и слободног избора локације. Али постоје подстицајне пореске, комуналне и друге мере и олакшице које би требало да усмере развој ка неким другим градовима и крену у сусрет инвестицијама без чекања да инвестиције управљају планским решењима. Друга јако важна ствар је изградња нових путева или модернизација постојеће саобраћајне мреже.

У овом процесу јако је важна и самоанимација општина и покушај да се кроз просторне планове препознају развојне шансе на основу постојећих ресурса и вредности. Јер чест је случај да неразвијене општине чекају апсолутну помоћ државе без праве идеје у ком смеру она може да помогне.

Кад је о југоисточној Србији реч, и то је у развојном погледу једна целина. Општине овог подручја за десет година, према плану, треба да буду развијеније, уз појачану улогу два најјача центра, Лесковца и Врања, уз такође јачи утицај Пирота.

(/slika2)Проблем је и у томе што Србија има по површини највеће општине у Европи. Било би логично да имамо већи број мањих општина. Јер не можемо очекивати да, на пример, општина Лесковац, са више од сто насеља, на исти начин води рачуна о сваком од њих. Код нас постоји бојазан да свака нова општина значи и нову администрацију, али то не мора да буде тако. У Аустрији постоје мале општине а њихове администрације су такође мале и веома ефикасне.

На крају треба рећи зашто је важно развијати и подручја која се суочавају с проблемом депопулације. Најпре, због исте шансе за све људе, где год да живе. Гледајући на територију државе, то значи и уједначен регионални и просторни развој, а не концентрацију свих економских активности у неколико јаких центара. Такође, централна улога општинских центара у односу на насеља унутар општине је пренаглашена, па је неопходна трансформација по истом принципу и на нивоу јединица локалне самоуправе.

Нисмо идеалисти, увек ће Београд бити Београд, али идеја је у томе да не постоји превелики развојни дисбаланс и да се обезбеди тзв. територијална кохезија, на основу које би држава као целина била компактна.

Понегде се могу чути и питања попут оног да ли се уопште исплати улагати у путеве и инфраструктуру у неприступачна планинска села са веома малим бројем становника док држава, с друге стране, на просторима на којима је велика концентрација становништва нема могућности да улаже у боље услове живота. При том се подсећа да су нека села настала давно у планинама да би била неприступачна и скривенаиз безбедносних разлога, док се данас другачије живи и могуће је зато да их напуштају. Али Србија мора да се развија равномерно, то је првенствени интерес и друштва и државе. То показује национални план, то ће показати регионални и општински планови чија је израда у току.

*Доцент др, Институт за просторно планирање,

продекан за међународну сарадњу Географског факултетaБУ