Страст је увек губљење памети

Бранислав Лечић (55), глумац и политичар, првак Југословенског драмског позоришта и потпредседник Демохришћанске странке Србије, отворио је на телевизији Б92 „шалтер” за запошљавање младих! Аутор је и водитељ нове шоу емисије „Идеални профил” која се емитује недељом у 20 ч.

У Београд је, на Факултет драмских уметности, дошао као машински техничар, а после друге године имао је главну улогу у филму „Специјално васпитање”.

У првом браку с Иваном има сина Ивана (13) и ћерку Ану (11), а у другом с Нином имаће дете почетком следеће године.

Шта нудите на „шалтеру”?

Мој став је да, уз забаву, игру и квиз афирмишем рад и смањим незапосленост у Србији. Јер, победници ове емисије добијају посао! Досад сам имао три, а планирано је да водим 25 емисија. Искрено говорећи, једино је незапосленост прави реални, проблем у Србији. Без посла је око милион људи! Ове друге емисије сличне врсте су окренуте само забави.

Шта мислите о „Фарми”?

То су програми који задовољавају став – „хлеба и игара”. Људи имају муку на послу, а још им је теже кад немају посла: кад треба да плаћају важе европски стандарди, али је могућност да зараде – мала. С друге стране ниво тих емисија је често на доњој граници пристојности.

Да ли су Вас звали у те емисије?

Нуђене су ми улоге, и наравно паре, да учествујем. О количини тог новца не могу да говорим, јер је то за организатора пословна тајна. Али, могу да кажем да бих, као специјални гост, имао много већу зараду од оне коју могу да добијем у озбиљном филмском пројекту.

Зашто сте онда одбили?

Ништа немам против трговине. Али, неке „роба” нема цену. Никад нисам трговао својом суштином и тако ће остати заувек. А свако зна шта је његова суштина. Има, нажалост, и супротних примера. Али, ја сам то знао још у време одрастања.

Шта Вам је обележило одрастање?

Веза са природом. То ми је много значило, а данас ми недостаје. Рођен сам у Шапцу и ту сам живео до краја средње школе. Мој деда је са Цера, из Горње Бадање, код Текериша, где је вођена Церска битка. Ту сам чувао стоку, а и радио све остале сеоске послове.

А на ком месту Вам је био спорт?

Увек сам се бавио спортом. Мој отац Александар је био гимнастичар, па је и мене увукао у салу, на све справе. Затим сам се определио за атлетику, за трчање, а потом и за све спортове с лоптом. Волео сам и борилачке вештине. Једно време сам био у руководству Карате клуба Напредак у Шапцу.

Од кад сте глумац?

Од уписа на Академију. У Шапцу сам завршио Средњу машинску школу. Имао сам идеју да студирам машинство, али пријавио сам се и на Факултет драмских уметности у Београду. Веровао сам да ћу на Академији имати више времена да размишљам о животу. Желео сам да испитам себе и сазнам ко сам. Нисам баш био сигуран шта сам желео да радим.

И како сте се снашли у Београду?

Моји родитељи су се развели. Остао сам с мајком Живаном, кројачицом, па сам прве две године студија био у студентском дому, а после тога сам довео мајку у Београд. За стан у Шапцу добили смо одговарајући у Београду.

Како Вам је било на Академији?

Лепше него што сам очекивао. Били су ту Влада Керошевић, Драгољуб Денда, Енвер Петровци, Дара Џокић, Даница Максимовић... Ментор нам је био Миња Дедић. И сви смо већ после друге године радили у позоришту „Двориште” код Петра Зеца и Мирјане Ојданић. Тада сам добио и прву филмску улогу од редитеља Горана Марковића у „Специјалном васпитању”.

Које улоге посебно памтите?

Што се тиче емотивности, Алекса Шантић ми је врло близак, а што се тиче бунта, енергетског набоја и протеста према свету, то је лик Црног из „Сивог дома”. Остварио сам ликове Хамлета, Перикла, па јунаке Стерије Поповића, Бранислава Нушића...

Каква су Вам искуства из политике?

У политици сам од 1991. кад сам са Теразијске чесме позивао људе да пруже отпор Слободану Милошевићу. Био сам министар културе у влади Зорана Ђинђића, потом оснивач ЛДП-а с Чедом Јовановићем, па оснивач Покрета „Моја Србија”. А прошлог маја Покрет се стопио са ДХСС-ом Владана Батића. Нисмо имали новац за живот, а нисам хтео да будем роб тајкуна.

Да ли сте задовољни као политичар?

Нисам задовољан из врло једноставног разлога: схватио сам да је политика једна врста амбиције која има за циљ афирмацију личности, што сам ја остварио кроз глуму, и да има за циљ стицање, боље личне животне услове... А за мене је политика била нешто супротно. Желео сам опште добро. Мислио сам – ако сви боље живимо и мени ће бити боље.

Куд плови српски политички брод?

Мислим да је тај брод само један контејнер на великом танкеру за који се још тачно не зна куда иде. Али, могуће је, исто тако, да ово и није лош пут. Можда је добро да се мало ућутимо и уклопимо у стање опште инерције. Плаши ме само афоризам: „Сутра ће бити боље него прекосутра.”

А зашто је потонуо Ваш први брачни брод?

И моја посвећеност друштву је утицала на развод. Због послова које сам обављао није ме било тамо где сам најпотребнији – у кући.

Колико је развод од жене развод и од деце?

Са децом, па и са бившом женом одржавам добре односе. Уосталом, деца су две године била уз мене, а недавно смо се, после споразумног развода, договорили да деца буду с мајком. Она се још није преудала, али има свој живот. Фокус нашег заједничког интересовања су сад само деца.

Како Вам је било између два брака?

Нисам пројектован да живим сам, а све остало: љубав, секс, пажња може да се надокнади дружењем. Али, суштински сам био сам. То ми је био проблем. У питању је партнерство. Могао сам да будем у некој љубави, али љубав је прошла, а и еротска веза има исти крај. Суштина је у пријатељству оних који се воле. Кад постоји пријатељство љубав може чак и да се обнови.

Која Ваша емоција је најјача?

Страст је увек једна врста губљења памети. И човек заморен реалношћу воли, бар на тренутак, да изгуби памет. Неки то траже у алкохолу, неки у дроги, а ја сам пре за страст. Ова емоција може да направи много добра, али и зла, јер, нарушава неке друге односе. Зато, ипак, мислим да је пријатељство најјача емоција у свим односима, од дружења до љубави. Искрено пријатељство нема замену. Пријатељство је питка вода која нам увек даје нову животну снагу.

Како на све ово гледате из другог брака?

Двојако. Не може човек, кад се осврне на свој бивши живот, да не осети одређену тугу, ако је иоле поштовао и себе и друге. Али, има ту и оног другог – среће. Јер, можда ми се ово друго не би десило да није било оног првог. Онај који не жели да има нову љубав, да не би поново осетио бол растанка, осушио је себе. Морамо у себи увек да сачувамо љубав, веру и наду.

Чему Вас уче жене?

Оне нас уче да будемо реални. Оне су увек реалније од нас, имају реалност која је опипљива. У ствари је чиста метафизика и чудо. То је рађање. Она то има у својој утроби. Ту се ствара ново биће. Мушкарац пошаље у жену ту „поруку” и може да каже: „Баш ме брига”. Али, она то прима. Код ње се отелотворује нови човек. Зато је код ње љубав најконкретнија. Она рађањем трпи бол и доживљава радост.: