Љуто за доручак, ручак, вечеру

Није било шансе да нешто не штима у кухињи амбасадорке Мексика у Београду када је недавно са члановима мале мексичке заједнице правила славље пред Божић. Не само да је шефица кухиње добила оригиналне рецепте из Мексика, већ је и амбасадорка Мерседес Фелиситас Руис Сапата одлична куварица која специјалитете своје земље познаје у прсте. Крчкао се моле, пржио црни пасуљ и спремала салата од авокада.

– Основе наше кухиње су пасуљ, кукуруз и љуте папричице или чиле, објашњава Мерседес Фелиситас Руис Сапата.

На посади, којом Мексиканци обележавају дане пре Христовог рођења када су Девица Марија и Јосиф тражили конак, ужива се у националним јелима. Забава у резиденцији у Београду није могла да прође без соса од папричица и чоколаде – чувеног молеа са пилетином и пасуља прженог на врелом уљу, а послужени су и салата од авокада, грејпфрута и диње, фризер салата са јабукама и маринирани црвени мексички лук. Међутим, у Србији није увек лако пронаћи сав потребан материјал за јело из Мексика.

– Овде ми недостаје посебна врста парадајза, такозвани зелени парадајз, који је киселији од оног који се налази у Београду и који је неизоставан у нашој кухињи.

Нема парадајза? А шта ћемо тек са љутим папричицама које Мексиканци једу за доручак, ручак, вечеру, уз месо и рибу, као сос, у кајгани, чоколади и сладоледу, свеже, пржене, гриловане, сушене? Како свакодневно користе 150 врста чилеа, Мексиканцима тезга са љутим папричицама на Каленић пијаци може изгледати прилично сиромашно.

– Понекад ми одговара српска љута папричица, али ми смо једноставно навикли на много више врста. Није ствар у томе да су наше љуће, већ су различитог укуса.

Управо због толиког богатства укуса, Унеско је уврстио мексичку кухињу на листу нематеријалне баштине човечанства.

– Ми смо на тој листи јер смо успели да сачувамо кухињу која је по неким документима стара и 6.000 година.

Тамошња јела симбол су националног идентитета, објаснио је Унеско. Још један разлог да се мексичка кухиња стави на листу раме уз раме са француском и медитеранском, био је и тај што су Мексиканци успели да сачувају традиционалне рецепте под притиском глобализације. Ипак, Мексиканци су се нашли на врху још једне листе: Спадају у најгојазније народе на планети и то значи да не успевају да одоле брзој храни.

– Мексико има толико гојазних због брзе хране за којом су многи почели да потежу. Лакше је купити помфрит и кока-колу него спремити моле.

Међутим, амбасадорка каже да се у њеној породици и међу пријатељима сада више води рачуна о калоријама него у генерацији њених родитеља.

– Када сам ја била дете спремала се храна са много више шећера и масти. Данас избегавамо масно, па настојимо да, на пример, не пржимо тортиље.

Али и даље воле гвакамоле, умак од авокада који у мексичкој резиденцији у Београду спремају са црним луком, парадајзом, соком од лимете и, ево изненађења – љутом папричицом. Осим хране, Мексиканци су сачували и своју музику па слушају маријаче у свим важнијим приликама. Тако је било и на посади. Гости су ушли, деца су разбила декорацију свих боја препуну слаткиша – пињату, а онда су се зачуле гитаре. Оле! Посада је прошла, чекамо Божић.

-----------------------------------------------------------

Ех да нам је живот из ТВ сапуница

Када се на Бадње вече буду окупљали за столом, Мексиканци ће, објашњава амбасадорка, јести ћурку, бакалар и сос моле са поврћем. Ипак, људи у Европи и Америци најчешће не упознају оригиналне рецепте, већ мешавину мексичке и америчке кухиње, такозвани текс-мекс. Странци често упознају Мексико преко Марисол, Есмералде и Руби, па је амбасадорка често слушала: „Благо вама, у Мексику сви тако лепо живе, сви имају велике куће”.

– А ја бих само помислила – дај боже!

-----------------------------------------------------------

Бајат хлеб – прсте да полижеш

Жена без које је немогуће организовати посаду и вечеру за дипломате у мексичкој резиденцији је службеница амбасаде Марија Еухенија Есковедо де Андрић. Ова Мексиканка је удата за Београђанина и овде живи 34 године. Како је главни ауторитет за чиле и гвакамоле, многи мисле да је професионална куварица.

– Ако се рачуна то што је моја баба била одлична куварица, што је моја мајка такође сјајно спремала, као и то да и ја волим да месим, онда ја јесам професионална куварица – каже Марија Еухенија Есковедо де Андрић.

Код куће спрема српска јела, а када је ухвати носталгија, обавезно она из своје домовине. Припрема специјалитете за све посебне прилике у амбасади када набавља чиле из Мађарске и Аустрије. Међутим, још нешто недостаје да би се вратила мирисима и укусима своје земље – концентровани смеђи шећер. То је неопходан састојак за слаткиш од бајатог хлеба – кришке се испрже, поспу сувим грожђем и на крају прелију сирупом од концентрованог шећера.

Ј. Стевановић