Шест година за консензус

Србија ће, по свој прилици, напокон добити нови устав. Кажем напокон, јер је, нажалост, за разлику од осталих посткомунистичких земаља, процес доношења највишег правног акта у Србији дуго био блокиран. При томе је најчудније то што је главни узрок блокаде био, бар у почетном постпетооктобарском периоду, непомирљиви сукоб унутар тзв. демократског блока.

Он би се могао означити као сукоб између легитимиста и легалиста. Легитимисти, који су тада представљали владајући део, сматрали су да би нови устав и на основу њега донесени закони били сметња брзом спровођењу реформи, које су тако као какав недодирљиви фетиш издигнуте изнад права, ма колико да се ово последње у модерним демократијама третирало као услов без којег не може бити модерног света, модерне политике и економије. Легитимисти су, дакле, сматрали да убедљива победа на претходним изборима даје демократским снагама право да остварују реформске циљеве и мимо права, ако то захтева тренутна ситуација и логика "демократске револуције". Тиме су покушали заправо да раздвајају нераздвојиво – процедурализам и модернизацију, форсирајући "тиранију већине" која почива на владавини људи, а не права. Легитимисти су за овакав свој приступ налазили оправдање у тези да је српском народу модернизацију могуће наметати само одозго, ауторитарним путем, од стране мањинске наводно проевропске елите. При томе, нису марили за ону Хегелову поруку да човек не може научити да плива уколико претходно не уђе у воду, тј. да пракса учења демократије не може бити на делу у антидемократском и антиправном амбијенту.

Ни после доласка легалиста на власт који су, предвођени Војиславом Коштуницом, инсистирали одмах после 5. октобра, на "преутемељењу" Србије како би се успоставио ауторитет правне државе, није могао бити постигнут шири консензус у вези с новим уставом, и поред тога што је ДС, доласком на њено чело Бориса Тадића, доживела трансформацију ослободивши се "легитимиста". Увод у тај консензус представљала је тежња парламентарних партија да своје парцијалне страначке интересе подреде великом националном циљу – очувању државног и територијалног интегритета Србије. Из јединствене воље, демонстриране у народној скупштини, да се искористе сва политичка и правна средства како би Косово остало саставни део Србије, брзо је произашао консензус свих главних политичких субјеката да што пре треба донети нови устав да би се у његову преамбулу унео став да је Косово неотуђиви део Србије којем се јемчи највећа могућа (суштинска) аутономија. Тако смо дочекали да се у српској скупштини догоди оно што ни највећи оптимисти нису очекивали: патриотски порив и осећање одговорности за државу подстакле су све парламентарне партије да се усагласе око карактера новог устава, тако да је његов предлог усвојен једногласно. Пошто главне парламентарне странке подржава огроман део бирачког тела, готово је сигурно да ће на референдум за потврђивање новог устава изаћи велики број грађана, тј. да ће нови устав добити потребан број гласова. Ако се то деси, а сва је прилика да хоће, онда ће овај нови устав бити поштеђен онога чега највиши правни акт, којим се изражава суштина модерне државе, мора бити поштеђен: сумњи које би унижавале његов ауторитет. Јер устав који је донесен на основу широког политичког и базичног друштвеног консензуса има изгледа на дуговечност, што наравно не искључује могућност да се неке његове одредбе мењају амандманима.

Наравно, да антилегалистички настројени поборници концепта ауторитарних реформи, који још нису изашли из марксистичког револуционарног интерната, већ настоје да маргинализују историјски чин о којем је реч. Они који су донедавно Коштуницу извргавали руглу због његове наводне спорости и неефикасности и због тога што није одржао своје обећање да ће за његове владавине Србија добити нови устав, сада, када је предлог поменутог акта једнокласно усвојен, оптужују га за превелику брзину, чак опет истичу демагошку паролу да устав у ствари и није битан, пошто се "не маже на хлеб", као да је случајно то што управо у уставним демократијама има највише хлеба и онога што се на њега маже. Исто тако, они поручују да Косово није требало стављати у преамбулу новог устава, пошто се оно у постојећем већ третира као интегрални део Србије. Али, свако ко није посвађан с елементарном логиком зна да је једна ствар када Косово, као покрајина без атрибута суштинске аутономије, фигурира унутар граница Србије у старом, "милошевићевском" уставу, а сасвим друга када се оно као ентитет са суштинском аутономијом уноси у преамбулу новог демократског проевропског устава као заједничког дела свих битних политичких чинилаца и грађана Србије.

Директор Радио Београда, директор Филозофске школе Feliks Romuliana