Зашто Вајда

Словак Маријан Вајда (45), дугогодишњи тренер нашег најбољег тенисера Новака Ђоковића, добио је признање коме се ни сам није надао. Олимпијски комитет Србије прогласио га је за најбољег тренера у овој години.

За похвалу је то што је установљена награда којом се вреднује тренерски хлеб са седам кора. Њен први добитник Дејан Удовичић, селектор ватерполо репрезентације, прошле године није имао премца као кормилар тима који се у величанственом походу домогао златне медаље на Светском првенству у Риму.

Заслужено је номинован и овај пут. Ватерполисти су освојили бронзу на Европском првенству у Загребу, а на завршном турниру Светске лиге у Нишу заузели су прво место. Међу кандидатима су били и Игор Колаковић, селектор мушке одбојкашке репрезентације, која не престаје да остварује резултате достојне изграђеног угледа (бронзана одличја на Светском првенству у Италији и на финалном турниру Светске лиге у Аргентини), његов колега у женском тиму Зоран Терзић (победник Европске лиге, осмо место на Светском првенству у Јапану), Небојша Илић, алфа и омега нашег веслања, које се и даље кити медаљама, Предраг Ковачић, тренер селекције у текводноу, олимпијском спорту у коме смо добили вицешампиона Европе, и на крају Богдан Обрадовић, селектор мушке тениске репрезентације, која је је постигла историјски тријумф у Дејвисовом купу.

Словачки стручњак, који с Ђоковићем ради од средине 2006, делује као издвојени лик у галерији тренера заслужних за почасти нашем спорту у години на измаку. Зашто онда Вајда? Критеријум којим се Председништво Олимпијског комитета руководило у тој својој категорији у најмању руку је нелогичан. Резултати нашег тениског аса, судећи по томе, претпостављени су незаборавном подвигу целе екипе у Дејвисовом купу, а Ђоковићевих седам победа на исто толико мечева у четири сусрета државног тима до трона као да су исечак због кога Вајдин допринос има већу вредност него Обрадовићев или је његов потцењен. Зар, заиста, није чудно да празних руку остаје кандидат селектор репрезентације којој је Олимпијски комитет доделио посебно признање за немерљиви успех ове године? Па и да је трофеј добио, рецимо, Колаковић, не би било незаслужено, јер одбојкашка селекција, упркос смени генерација, опстаје у светском врху, а њена убедљива победа против домаћина Светског првенства Италије усред Рима у мечу за бронзу примљена је била с одушевљењем.

Другим речима, Вајдино овогодишње дело је прецењено, а испада да је он невидљива рука тријумфа у Дејвисовом купу. Не би имало поговора да му је такво признање, да га је било, одато раније, поготово оне 2008, када је и његов рад с Ђоковићем достигао зенит, а плодови су убрани тријумфом на Међународном првенству Аустралије и играњем у полуфиналу Ролан Гароса и Међународног првенства САД. Необориво је да је Вајда уткао своје драгоцено тениско искуство у каријеру нашег спортског јунака с којим је изградио и фамилијаран однос. Ђоковић је небројено пута истакао да је Словак, који је побрао симпатије поклоника тениса код нас, део његове породице. Не би га се, очигледно, одрекао ни по коју цену, иако се упечатљиво примећује да је Вајда као његов тренер рекао последњу реч. Промена је, чини се, добродошла да би био начињен пресудни корак у супарништву с Федерером и Надалом.

Ове године су силом прилика често били растављени. Чак је у Њујорку, на последњем турниру за грен-слем у сезони, Ђоковић уживао Обрадовићеву помоћ и подршку. Вајда, због личних проблема, није био непосредни сведок сјајне победе нашег најбољег тенисера у полуфиналу против швајцарског аса и повратка у финале Флашинг Медоуза, где су пре три године похрлили на истим крилима надахнутог рада . Ђоковић је ове године једно време тренирао само с Американцем Тодом Мартином, али се сарадња изјаловила па је закључио да му није било паметно што се располутио између две тренерске ватре.

Вајди је, ето, додељено значајно признање у години којом ни његов ученик није задовољан мимо Дејвисовог купа. Ако је словачки тренер имао значајан допринос да наш најбољи тенисер узлети под сами врх, рачунајмо му то као награду за животно дело. Ђоковић је с њим играчки стасао и сада је у највећем сам ковач своје среће. Тако је и заслужио ловор Олимпијског комитета Србије за најбољег спортисту ове године. Изгледа да је повукао и свог тренера, а не овај њега како испада.

Г. Анђелић