Пусто и глуво

„Папратна полако силази у град, у фабрике. Видео сам многе фабричке раднике и раднице, многе којима је то тешко. Видео једнестрашне очи. Не, за њих није фабрика, Сељак индустријски радник по психологији остаје сељак. Све њих нешто вуче горе у брда...”Тако је 1962. писао песник Раде Томић.

Двадесет другог маја 2010. идемо у Папратну, родно село песника, са Зораном Вучићем добитником награде која носи имеРадета Томића. У колима нас четворо. Књажевац, Трговиште, Д. Каменица, Г. Каменица... Нигде да видимо човека. А поред Тимока уместо кукуруза вијоре се заставе топола. Дођемо у Папратну. Глуво. Куће оронуле у земљу тону. Њиве заузела шума. А њива ти је к’о и жена, треба стално на њој, и око ње, да послујеш. Фотографишем песникову кућу, напуштену и запуштену. Сликај, идуће године нећеш имати шта да сликаш. И куће се од туге и самоте распадају... Таквих је кућа много у Србији. Ето, то су пре пола века виделе страшне, уплашене, очи сељака које су силом водили да добровољно певајући иду у фабрике. Папратна пуста, у Репушници никог... к’о да је чума српска села помела. Црном метлом, комуништичком. Отишли, у град да се тамо усреће, дочекају под старост казан. Мислиш да су могли да не иду? „Неће петао на свадбу, казивао је мој отац, али га однесу, у корпи. И то печеног”.

O тамањењу српског села оставио је роман Младен Марков „Истеривање бога”, писао Иван Ивановић „Аризани”, Добрило Ненадић написа „Кишу”, али Ариљци се наљутише јер они су бољи, лепши и поштенији него у књизи. „Учени” избацише програмски из лектире „Прву бразду” Милована Глишића, тема сеоског живота и села поста табу тема, јер село је заостало, шта ће нама село, хлеба има у пекарама, млека у тетрапаку, стићи ће (и стиже) ,,Мекдоналс” и у нашу варош, ваља писати о граду. Нико се не пита да ли нам преко те хране убризгаше неки биолошки чип па не знамо више шта радимо нит’ шта нам ваља чинити? У град, у град... А, о изумирању села „Политика” 12. фебруара 2006. пише: „На власинској висоравни, у селу Горње Романце и у суседним махалама, у кућама су наишли на људе који су умрли пре више месеци... од добијања батина од сина, мајка свој живот окончала самоубиством”.

(Велики брат лукаво намигну сину народа, оном кога како рече песник, „мајка више не рађа”.)

Све је почело давне 1945. Почели програмски да секу грану на којој се седело. Домаћини су као кулаци жигосани, неки стрељани, формиране су радне задруге, није ишло, онда су расформиране. Ајд’, Јово поново. Затим уследи отимачина звана откуп. Требало је хранити градске житеље.

Велики брат је све то гледао издалека, нуткао лилихипе, хранио илузију, темељио утопију. Требало је сељаку скинути капу петровачу, из главе истерати „за краља и отаџбину”, одвуђи га са свога. Онај што је смислио тај програм, велике је школе марифетлука завршио. Сељака рођеног да оре и коси треба сатерати у град, у ступицу звану солитер... Нас децу су тада прутом саветовали.Учи да се не мучиш, да се запослиш. Да изађеш из опанака... Из забитих села ишли су ђаци жељни знања с надом да ће им знање помоћи да срећније живе. Кад после из града дођу у село запање се када виде како су путеви и даље блатњави, куће се згуриле, родитељи згрбили и обезубили.

Потписник ових редова све чешће бежи из царског града Ниша у родну Трешњевицу. Изађе на брдо, гледа све празније село, довикује се са облацима, виче, зове. Кога? Узвикује своје име: Мирославеее! Али пусто и глуво, нико да се позном повратнику одазове.

*Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици