Асанж – САД 1:0

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Афера „Викиликс”, или „каблгејт” како се још овде назива, престала је да буде главна медијска тема, али није сишла са дневног реда. На почетку четврте недеље откако је почело објављивање тајних депеша америчке дипломатије, очигледно је да је прву битку у асиметричном информативном рату за наклоност јавности добио Џулијан Асанж, први човек наднационалне „новомедијске” организације, који последњих дана борави у једном лондонском затвору чекајући да буде изручен Шведској.

Чини се да је, упркос великом броју још необјављених депеша, оно најсензационалније, ако је таквих садржаја уопште и било, већ обелодањено, и да је малтене 99 одсто поверљивог саобраћаја између Стејт департмента и његових испостава по свету, амбасада и конзулата, само рутинско дипломатско извештавање које није баш много занимљиво.

Што се штете за америчку дипломатију тиче, она не изгледа драматична, али јесте непријатна. Тешко ју је, међутим, на било који начин измерити, упркос изјавама америчких функционера да је у питању субверзија која је унела велики поремећај у међународне односе, угрозивши америчку безбедност и америчке животе.

Један од првих конкретних доказа тог „поремећаја” преко викенда је изнео потпредседник Џозеф Бајден у интервјуу телевизији Ен-Би-Си, пожаливши се да је од почетка објављивања садржаја појединих депеша (у чему изворно учествује и амерички дневник „Њујорк тајмс”) – „нама постало теже да се договарамо са савезницима и пријатељима”.

Бајден каже да је то очигледно и на његовом личном примеру. Пошто прима већину страних државника који долазе у Вашингтон, потпредседник се жали да они сада са њим желе да разговарају само очи у очи, без присуства уобичајених сарадника који хватају белешке. То отежава његов посао и то је, по њему, очигледна штета.

Бајден је уз то Асанжа назвао „хај-тек терористом”, што је досад најтежа квалификација од неког члана америчке владе. Председник Обама је „каблгејт” досад само једном прокоментарисао и рекао да је то за „осуду”, док је државна секретарка Хилари Клинтон била нешто оштрија, прогласивши то „нападом на свет”.

Било је, међутим, и захтева појединих мање или више важних конгресмена да се „Викиликс” прогласи за терористичку организацију, па чак и позива да се Асанж „ликвидира”, али је то у међувремену утихнуло. Оно до чега, међутим, ни три недеље после избијања афере није дошло, то је подизање оптужнице против Асанжа.

Утисак је да америчка држава нема баш јаке правне аргументе за тако нешто. Прва реакција била је отресање прашине са закона о шпијунажи из 1917. године, али се изгледа показало да ни тамо нема одредби које би оно што је учинио Асанж оквалификовале као кривично дело, пошто је само прималац тајне информације, а није учесник у њеној „крађи”. Сем тога, тајне нису, као што то бива у шпијунажи, предате или продате некој другој држави, већ стављене на коришћење штампи.

Не може, затим, да буде оптужен ни за издају, јер није амерички држављанин. А сем тога, у целој ствари „Викиликс” није једини актер: пре објављивања депеша ушао је у партнерство са неколико великих медијских кућа (у том друштву је и „Њујорк тајмс”), па је тако добио и неколико угледних саучесника.

Све чешће се, затим, говори о томе да нису криви они који тајне материјале објављују, него они који нису умели да их сачувају. На том становишту је и Џек Голдсмит, један од најпознатијих правника конзервативног политичког крила, који, наводећи својевремени преседан са „Папирима Пентагона”, тврди да првенствену одговорност за аферу има извршна власт чији је посао био да тајне адекватно обезбеди.

По овим аргументима кривично дело чини само онај ко поверљиви материјал доставља за објављивање, али не и онај који објављује. Асанж би по томе могао да буде гоњен само ако се утврди да је подстрекавао или на други начин саучествовао у прибављању тајног дипломатског архива, што изгледа мало вероватно. Засад се као једини кривац за то види војник Бредли Менинг, који у притвору чека да му се суди.

Власти губе битку у јавном мњењу и због потеза којима, уместо да спрече, штету само је повећавају. Међу такве се сврставају забране свим државним службеницима да читају оно што чита цео свет, као и упозорења студентима да ће читање обелодањених поверљивих материјала нашкодити њиховој будућој каријери.

Најдаље је отишла команда ваздухопловних снага, која је на својим компјутерским мрежама персоналу блокирала приступ „Њујорк тајмсу” и још 25 медијских организација, домаћим и страним. „Приступ ускраћен, коришћење Интернета се евидентира и посматра”, појављује се на екрану, како је то, међу првима, изнео „Волстрит џорнал”.

Милан Мишић