Нада звана ФУП

Серија под горњим наднасловом била je у току кадa је објављена вест да је у селу Љубава на обронцима Гледићких планина од хладноће преминуо брачни пар: старица од 81 и њен муж од 75 година. Кад дођу хладни дани умире се од хладноће широм Европе, али ови наши старци као да су умрли да би на најтрагичнији начин скренули пажњу на услове живота усамљених остарелих по забитима широм Србије.

Тешко је рећи да ли ће смрт брачног пара Милић упалити и једну лампицу више на проблему званом ,,старачка и напуштена насеља Србије”, али ова серија прилога је указала да трагика живота у нашим испражњеним крајевима није од јуче. Она је, заправо, почела да се назире још пре четири-пет деценија, кад је развој индустрије испразнио многа подручја и, истовремено, попунио велике градске центре. Исељавало се младо становништво које је у градове пренело своје будуће бракове и потомство, а остајала су полупуста, а затим и готово пуста многа насеља. Њихов проблем сад није лако решити. Демографи кажу да су размишљања о ревитализацији и демографском препороду тих села нереална и да се сад већ треба окренути мањим и средњим градовима као другој линији одбране, јер и у њима је забележено смањење броја становника. Из тих малих и средњих градова сада се иде према највећим градским центрима. И ићи ће се и даље ако се зна да су зараде запослених у београдским или новосадским општинама неколико пута веће него плате у градићима на истоку, југоистоку или југозападу државе. Тако да неко са минималном стручном квалификацијом у великом граду може да има плату колико и онај са факултетском у градићу на истоку Србије.

Расправа о томе шта са опустелим старачким општинама води се у тренутку кад је у току израда десетогодишњих планова развоја Србије. У оквиру тих планова назире се и место ових ,,општина без људи” које би, наводно, требало да буду саставни делови такозваних функционалних урбаних подручја (помиње се њих 27). Сваки тај ФУП ће имати свој водећи центар који би бринуо и о развоју и ових полупустих општина. Каква ће та брига бити и о коме ће центри ФУП-а бринути кад за десет-петнаест година многа насеља не буду ни са пола становника од садашњег минималног броја? У овом тренутку то је тешко рећи, али планери су понудили оно што је једино реално: да развој неразвијених и по броју становника малих општина буде укомпонован у развојне планове најближих већих градова. Јер те неразвијене, а по површини понекад и веома велике општине саме не могу да се развијају, а Србија не сме допустити да остану пусте. С тим што то нису ни неплодни, ни песковити, ни ледом од света одвојени простори него природне питомине који су стихијом индустријализације од пре педесет година остале негде заборављене. Тешко је њих сада поново оживети када су национални ресурси у годинама кризе веома скромни и за оживљавање много већих агломерација. Уосталом, и Борис Тадић је на недавној изборној скупштини Демократске странке рекао да смо у претходним годинама имали инвестиције у сеоске путеве, али не и у главне инфраструктурне пројекте. Развојне потребе државе су, дакле, велике, и у тој ситуацији неразвијене општине са претежно старачким становништвом своју будућност једино могу да траже у децентрализацији и удруживању са околним већим градовима. И у спретности људи који данас руководе овим општинама да доведу неког малог инвеститора. Неког чији су се родитељи или дедови у другој половини прошлог века можда одатле одселили у неки већи индустријски град.

Од сутра нова серија: Шта је остварено од онога што је у 2010. прво требало остварити