Што немаром, што незнањем

У зграду у којој данас станујем доселио сам се пре више од четврт века. После неколико месеци приметио сам да редовно стижу уплатнице Инфостана за неког станара који се одселио неколико година пре тога, а његов стан је (наравно, пробијањем носећег зида) спојен са пословним простором у суседној згради. Равно осам пута сам ишао у Инфостан да, у име кућног савета, обавестим да „дотично физичко лице, корисник стамбеног простора” (тако су ми рекли да насловим обавештење), више не станује на тој адреси. Уплатнице стижу и данас, дуг је нарастао на око милион и по динара – и ником ништа.

Негде у то исто време скупљали смо потписе да се нешто учини са „Борбином” штампаријом која отпадним гасовима загађује целу околину. То смо чинили и у годинама које су следиле, пишући свима, све до председника државе. Нама никада нико није одговорио ни на један допис, а штампарија и данас испушта отпадне гасове – и ником ништа.

Већ десетак година на Тргу Николе Пашића за зимски распуст се прави клизалиште. Леп потез за децу, али од ујутру па понекад и до иза поноћи бука од звучника је несносна; не може да се мисли, ради, одмара, болује, не може ништа, чак ни са ватом у ушима. Док ово пишем већ смо, као и сваке године, окренули десет-петнаест телефонских бројева, сви су љубазни, али нико није надлежан – и ником ништа.

Три ситне ствари за које је, да би се решиле, потребна само једна команда за брисање податка из регистра, један филтер за гасове и један мали окрет регулатора звука. Али нема ко то ни да наложи ни да уради. За мене, то је слика Србије, пре 25 година, пре десет година и ове 2010. године. Србије, државе која је темељито несређена што немаром, што незнањем. А уједно, земља чија елита, посебно политичка и интелектуална, има амбиције које далеко надмашују и њене интелектуалне способности и могућности саме земље.

За мене се у 2010. години ништа није променило набоље, а не видим ни да ће у следећој години бити друкчије. Да ли је то преоштра оцена? Зависи од тога према чему меримо.

Ако меримо према ономе како је било пре деведесетих година, није боље. Па ми још нисмо као земља стигли ни до две трећине индустријске производње од пре тог времена; да не говорим о незапослености, корупцији и другим проблемима.

Ако меримо према деведесетим, Србија јесте напредовала, па и у овој години која истиче, али ми је то поређење релевантно колико и поређење са стањем од пре сто година. Најлакше је узети најгору годину као референтни оквир, јер онда све изгледа боље.

А ако гледам како јесте и мерим према ономе како је могло бити да је вођена боља политика, да је постојао онај алхемичарски камен мудрости који се код нас зове политичка воља, па макар и само током ове последње године, онда ми, како то кажу у једној шведској протестној песми из шездесетих година, дође да се сакријем и плачем као мало дете.

Криза у Србији траје бар двадесет година. То је трећина живота нас који смо пред пензијом, то је цео живот мојих студената. То је бар двадесет жртвованих нараштаја који у свом досадашњем животу нису доживели ништа друго сем кризе и рата и које ће то носити док су живе, јер су им одузете оне прве године.

Нисам очекивао да ће неко у овој години историју ставити у пету брзину и довести нас онде где смо били пре четврт века, али нисам очекивао ни да је наша елита стално враћа уназад као изгребану плочу. Наравно, има разних појединачних бољитака, довољно мало да их је лако набројати, довољно много да дају наду да ће се на дугу стазу и ова држава средити. Али остатак света сигурно нема намеру да ређа пасијанс и чека да га ми стигнемо. Раскорак у развоју између нас и оних држава са којима се вреди поредити већ је довољно велики и не смањује се, напротив, расте. Мене брине то што власт због тога није забринута.

*Професор Београдског универзитета