„Две Србије” или велика коалиција
На самом почетку 2010. у овој рубрици сам се залагао за што снажнији искорак на путу европских интеграција, и то кроз прекомпоновање политичке сцене стварањем ,,велике коалиције” после што скоријих превремених парламентарних избора.
Десило се само то да је у 2010. Србија остала на европском путу, а од ,,велике коалиције” и превремених избора нема ништа. Зашто? Разлога је више, али главни леже у још непревазиђеној погубној политици страначких елита која своди Србију на ,,две Србије”, у њиховој суревњивости и борби за што веће парче власти. Србија је уморна од такве политике.
Европске интеграције остају и у 2011. стратешки приоритет. С тим је сагласан највећи број политичких странака, а посебну тежину таквом опредељењу дају две највеће, ДС и СНС, што гарантује да ће се тај процес наставити, без обзира на то која ће од њих две, а можда и заједно, бити носиоци извршне власти после избора, били они превремени или редовни.
Европске интеграције прати штетна реторика страначких елита о томе ко је носилац те политике и ко ће увести Србију у ЕУ. Не уводи Србију у ЕУ ни једна личност ни партија. Србију ће у ЕУ увести њени грађани када своју запуштену, неуређену, осиромашену и опљачкану земљу уреде по европским и цивилизацијским стандардима, ради бољег живота. Србија је европска земља. Треба јој још само формално учлањење у ЕУ, тај политички, безбедносни и економски пројекат најбољи што га је Европа икад имала.
Србија је у 2010. постигла одређене успехе на плану европских интеграција, нешто слабије него у 2009. За то је добила и одговарајућа признања. Међутим, нека дешавања на унутрашњем и иступања на међународном плану веома су утицала на расположења грађана и побуђивала су сумњу код европских партнера у истрајност Србије на том путу. Ту спадају, пре свега, изјаве у вези са КиМ и (или) ЕУ, дешавања око Нобелове награде, лицитирања са годином учлањена у ЕУ (2020), ,,искакања” са потенцирањем појединих стратешких партнера. Сарадња са свим, посебно најзначајнијим, економски и технолошки најразвијенијим земљама света, на бази узајамне користи, важна је и добродошла, али би морала да буде усклађена са најзначајнијим стратешким приоритетима.
Следећа година могла би, по много чему, да буде преломна на уподобљавању спољне политике виталним унутрашњим интересима или, пак, да буде наставак периода лутања између стратешких приоритета и ,,стубова”, као и у стварању амбијента хармонизоване или, насупрот томе, продубљивању поделе на ,,две Србије”.
Остаје и отворено питање да ли Србија при садашњем распореду политичких снага, у постојећем макроекономском амбијенту, уз некохерентни рад извршне власти и са минималном скупштинском већином има довољно капацитета да одговори на све друштвене изазове.
Како сачувати и даље већинско (али у силазној путањи) проевропско расположење грађана – то ће бити тест успешности власти и најодговорнијих политичких структура у земљи. Наше међународне позиције, на које мање можемо да утичемо, свакако су важне, али важније је то што држава може и треба да уради на унутрашњем плану у испуњавању предвиђених критеријума.
У 2011. улазимо са неким лошијим стартним позицијама у поређењу с почетком 2010. године. Да би се постигао пуни капацитет за успешан излазак из многих проблема и убрзао процес европских интеграција, потребни су нови програми и прекомпоновање политичке сцене.
Уколико би избори били одржани у што краћем року, ДС и СНС би, према анкетама јавног мњења, добиле чак двотрећинско поверење бирачког тела. Озбиљност ситуације у којој се земља налази налаже да управо ове две странке, остављајући по страни мање важна питања у којима се разликују, направе договор о најзначајнијим националним и државним приоритетима, изађу на што скорије превремене изборе и формирају компетентну владу некомпромитованих стручних људи. Уверен сам и даље да је у томе кључ успеха.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


