Сви смо очекивали боље резултате

Oчекивала сам боље резултате од економских реформи. Можда зато што нисам била свесна до које мере су деведесете оставиле дубоке трагове на политичке и економске институције.

Овим речима Милица Увалић, професор економије на Универзитету у Перуђи, у разговору за „Политику”, описује како је пре безмало десет година била велики оптимиста када је економска будућност земље у питању. Да нисам, сигурно не бих прихватила позив да дођем у Београд, додаје. Њен задатак је тада био да, радећи у Савезној влади, помогне примену радикалних економских реформи. У Београду је провела девет месеци, а тај посао, ни девет година после њеног одласка из земље није завршен. Због тог кашњења је и Европска унија у последњем извештају о напретку опоменула Србију. Као инсајдер и аутсајдер, како себе назива у књизи „Транзиција у Србији”, професорка Увалић сада је убеђена да је у овом тренутку најважније побољшати привредни амбијент кроз активну индустријску политику како би се ојачала привреда, али и пољопривреда, која је сигурно једна од наших предности.

– И ја сам пре десет година била велики оптимиста. Сматрала сам да је то пресудан тренутак за Србију и да је стигло време да ствари радикално крену набоље. Радећи у Савезној влади, првенствено на проблемима интеграције са Европском унијом, очекивала сам да ће се одмах након политичких промена приступити преговорима како би се што пре потписао Споразум о стабилизацији и придруживању. Била сам дубоко разочарана до које мере није било довољно разумевања са обе стране. И од Европске уније за наше унутрашње проблеме, али и колико неки наши државни званичници нису разумели важност убрзавања тог процеса. Кроз све што сам радила у оно време, очекивала сам и да ће релативно брзо доћи до повратка неких одлика моје земље какву сам памтила још из времена док сам била студент седамдесетих година, када је Београд био у правом смислу космополитски град.

У својој књизи описујете невероватан оптимизам тадашњих државних званичника?

Тадашња енергија, ентузијазам и оптимизам кључних људи и мене су буквално заразили. У то време је изгледало да нема препрека за све што се желело постићи у циљу убрзања реформи политичког и економског система. Међутим, земљу је затекло мноштво политичких и економских проблема. Од компликованих односа Србије и Црне Горе, „неприродне” коалиције у Савезној влади, размимоилажења унутар ДОС-а око сарадње са Хашким трибуналом и испоруке Милошевића, до ужасно тешке економске ситуације и велике зависности земље од пристизања стране помоћи. Сећам се да Милошевић није испоручен дан пре донаторске конференције у Бриселу, у јуну 2001. године, да земља не би добила половину помоћи која јој је обећана.

Као економске промашаје наводите споро реструктурисање привреде Србије и ризичан модел приватизације. Какве су данашње последице таквог избора?

Споро реструктурисање привреде уследило је како због лошег концепта приватизације, тако и због одлагања пратећих реформи. Осим мањкавости новог модела приватизације и претераног оптимизма у погледу страних директних инвестиција, посебно треба истаћи одложено реструктурисање јавних предузећа. Не треба заборавити ни споро побољшање привредног амбијента као и усвајања мера и институција за подстицање конкуренције, касно доношење закона о корпоративном управљању и неефикасну политику запошљавања. У оно време постојала је претерана вера у тржиште и тржишне механизме. У либерализованој привреди и стабилном макроекономском окружењу очекивало се да ће приватизација довести и до реструктурисања предузећа, а тиме посредно и до позитивних промена привредне структуре. Модел приватизације јесте био ризичан, јер је било јасно у то време да страни инвеститори неће доћи у Србију одмах у тако великом броју, а да нови потенцијални власници на домаћој сцени могу бити само они појединци који су се обогатили током владавине Милошевића. Последица таквог избора јестеи да је процес приватизације текао споро, да су многе приватизације поништене, а да уз све то није поштован критеријум социјалне правде.

Као једну од последица спомињете врло спор раст приватног сектора, који у бруто домаћем производу учествује са 60 одсто. Како та динамика сада можеда се убрза?

То значи да је од усвајања новог Закона о приватизацији 2001. године, дакле за скоро десет година, удео приватног сектора у БДП-у порастао свега 20 одсто. Тако је Србија данас једна од седам најмање приватизованих привреда међу свих 29 земаља клијената Европске банке за обнову и развој. Тај процес може да се убрза кроз већу подршку развоју малих и средњих предузећа у приватном сектору и корпоративизацију, реструктурисање и делимичну приватизацију великих јавних предузећа. У међувремену је, такође, потребно регулисати друга питања која су остала отворена: коначно усвојити закон о реституцији, као и разјаснити низ нерешених питања, као што је, на пример, власништво над градским земљиштем.

Да је крајем деведесетих примењен Ваш мешовити модел приватизације, шта бисмо избегли од тих лоших последица?

Модел приватизације, заснован на више метода, међу којима су подела ваучера становништву, давање акција радницима, продаја спољним инвеститорима, у складу је са искуством готово свих земаља у транзицији. Није случајно да је продаја као начин приватизације деведесетих година коришћен увек у комбинацији са другим методама, управо зато што је било незамисливо спровести приватизацију целокупних привреда у релативно кратком року само продајом. Зато је и измишљен потпуно нов метод ваучерске приватизације који је у рекордном року доводио до преноса власништва са државе на целокупно становништво, док је и метод поделе или продаје акција по врло повољним условима радницима такође често коришћен. Да је средином маја 1996. усвојен закон који је тада припремила радна група Драгослава Аврамовићева, у којој сам била, приватизација би сигурно задовољила критеријум социјалне правде, јер је било предвиђено да све категорије нешто добију. И грађани и радници и спољни власници. То не значи да би након усвајања Аврамовићевог закона његова примена ишла глатко, али је предлог сигурно био праведнији и могао је да доведе до бржих резултата од оног усвојеног 2001. године.

Шта Србија хитно мора да предузме када је реч о завршетку економских реформи?

У Србији су усвојени многобројни закони, направљене су дугорочне стратегије, усвојене важне политичке декларације, али нажалост много тога се не примењује. Зато је потребно јачање државних институција, како би се закони дословно и спроводили, судови ефикасније функционисали, а утајени порези боље прикупљали. Али и одговорни за злочине почињене деведесетих коначно казнили, како би се боље и адекватније надзирао финансијски сектор.

Србија мора да осмисли много ефикаснију политику запошљавања, јер док наставе да преовлађују врло високе стопе незапослености, јасно је да неће бити довољно искоришћени постојећи ресурси. Треће, Србија би морала да примени много активнију политику стимулисања истраживања и развоја, али у координацији са реформом система образовања. Уска грла на тржишту рада неће бити отклоњена уколико образовне институције не стварају кадрове који се највише траже у привреди.

И на крају, иако су у последњих пет година у Србији припремљене многобројне стратегије за готово све могуће појединачне области, оно што недостаје јестедугорочна стратегија развоја која би била свеобухватна, саосновнимсмерницама које се желе постићи, али и строго дефинисанимприоритетима.Имати сувише приоритета је опасно, јер носи ризик да се ниједан не оствари.

Аница Николић