Суд је тражио равнотежу

Мислим да се без икакве патетике може рећи да је одлука Међународног суда правде од 26. фебруара историјски догађај. Сасвим је сигурно да ће се та одлука дуго коментарисати – и да ће бити различитих коментара. 
Одлуком у спору БиХ против Србије окончана је изузетна серија спорова које је наша земља имала пред Међународним судом правде (МСП). Од деведесетих година до данас, СРЈ (потом СЦГ, те Србија) имала је истовремено више спорова пред МСП него икада иједна држава у историји. Спорови су били изузетни и по својој тежини, јер се у свим тим споровима (са БиХ, са Хрватском и са НАТО земљама) радило о томе да ли је извршен геноцид, најтежи од сви могућих кривичних дела. Улози су били драматично велики, па је са становишта правног заступника тешко замислити већи изазов. 

Спорови су започели тужбом БиХ против СРЈ поднетом 1993. године. Исте године, БиХ је пред УН најавила и тужбу против Велике Британије због помагања у вршењу геноцида. Велика Британија је тада инсистирала на ембаргу оружја, а они који су у име БиХ најавили тужбу сматрали су да се тиме само замрзава оружана надмоћ српске стране, чиме се помаже геноцид. Ова тужба ипак није поднета. О предметима пред МСП дуго нисам знао ништа више од обичног читаоца новина. После 5. октобра 2000. имао сам контакте с људима који су постали носиоци државних функција. Било је разговора о мојој евентуалној улози у свему томе, и прихватио сам оно што ми је стручно био највећи изазов, а то су спорови пред МСП. Неколико месеци сам их проучавао, да бих јануара 2001. био именован за агента СРЈ пред МСП.

Најтежи од затечених предмета био је управо предмет са БиХ. Била је реч о томе да ли ће Србија постати прва држава у историји која ће бити проглашена одговорном за геноцид. Помињао се и одштетни захтев од неколико стотина милијарди долара, а то је сума која би утицала на будућност – или би ускратила будућност – генерацијама. Спор је већ био у зрелој фази. Суд је још 1996. године одбацио приговор ненадлежности који је тада поднела СРЈ. Очекивало се заказивање коначне расправе о меритуму спора, за што СРЈ није била спремна. Тада сам – заједно са сарадницима – покушао да ствари преокренемо на процедуралним питањима, или да макар добијемо време да се покуша мирно решење и време за припреме за меритум. Поднели смо два правна средства од којих је једно (Ревизија) било коришћено свега једном у историји МСП, док је друго (Иницијатива за поновно испитивање надлежности по службеној дужности) обликовано у овом спору и није никада коришћено. Истовремено с подношењем ових правних средстава иницирао сам формирање групе за припрему меритума спора – групу младих људи је тада водио Иван Јанковић – која је наставила рад када је дужност агента преузео професор Стојановић. Када сам 2001. године преузео вођење спорова било је сигнала да би годину дана можда било довољно да се сви спорови реше дипломатским путем, али покушаји нису уродили плодом. Поступак по Ревизији је био сложен, али није донео успеха – сем што смо добили више времена и што је створена боља клима. Након одлука НАТО-а знатно су порасле шансе да поднета Иницијатива не буде само средство за добијање времена за припрему меритума спора, већ и реална основа да се Суд прогласи ненадлежним. До усмене расправе о меритуму спора дошло је у пролеће 2006, дакле пет година после подношења Ревизије и Иницијативе. О Иницијативи се расправљало заједно с расправом о меритуму спора.

Ето толико о историји, а сада нешто и о исходу спора. Мислим да су веома тежак задатак имали не само заступници једне и друге стране, већ и Суд. Многа су питања била негде на ивици између једног или другог одговора – и то се свакако односи и на питање надлежности. Не би било ни лако ни природно да се сва питања преломе на исту страну. Мислим да је Суд тражио неку равнотежу. Иницијатива која се односила на питање надлежности је на крају одбачена већином гласова. Значајно је да већина која је прихватила надлежност заправо није одбацила приговоре против надлежности, већ је уместо тога рекла да се ово питање не може поново отворити, јер је пресуђено 1996. године. Петоро судија (који су остали у мањини) сматрали су да одлука из 1996. не спречава да се аргументи изнети у Иницијативи размотре. То да наши аргументи у погледу надлежности заправо нису оповргнути јесте од великог значаја због спора с Хрватском.

Оно што је најважније, Суд је недвосмислено одбио да Србију прогласи кривом за геноцид. Члан III Конвенције о геноциду предвиђа више облика дела геноцида који су кажњиви. Србија је била оптужена за вршење геноцида, за учешће у завери да се изврши геноцид и за саучесништво у геноциду. Одлучено је да Србија није извршила геноцид  (два гласа против), да Србија није учествовала у завери за вршење геноцида (два гласа против), те да Србија није била саучесница геноцида (четири гласа против). Одлучено је – што је такође веома важно – да "не би било прикладно" да Србија плаћа новчану надокнаду. БиХ је била најавила захтев за накнаду штете, агенти БиХ су најављивали износ надокнаде (помињала се чак и сума од 300 милијарди долара), било је очекивања да ће о том питању Суд одлучити у неком накнадном поступку, али је и то већ сад преломљено.

Конвенција о геноциду иначе садржи и неке одредбе које не говоре о томе шта је геноцид и шта се не сме чинити, већ одређују шта државе треба да чине поводом геноцида. Кршење ових обавеза не представља геноцид, али представља кршење Конвенције о геноциду. Суд је нашао да је Србија прекршила Конвенцију о геноциду тиме што није предузела кораке да спречи геноцид у Сребреници и тиме што није у пуној мери сарађивала у погледу кажњавања (одлука ту изричито помиње неизручивање Ратка Младића).

Остаје питање где смо сада. Србија се ослободила неких заиста драматичних претњи. Истовремено, утврђено је да је у Сребреници извршен геноцид. Утврђена су и многа друга тешка дела и огромне људске патње које нису, међутим, квалификоване као геноцид. Суд је утврдио и то да постоје и многе неосноване тврдње у вези с ратним догађајима у БиХ. Мислим да би ова пресуда могла да означи крај периода сукобљавања и почетак суочавања с чињеницама. То никоме неће бити лако, али је сада могуће. Постаје могуће и то да Скупштина Србије и српски државници поводом Сребренице кажу тачно то што процене да људски треба рећи, јер више не треба размишљати о томе како би нека изјава утицала на спор у којем се водила правна битка око неких буквално виталних интереса Србије и грађана Србије. 

На крају, да кажем још две ствари. Прво, иако ништа није сасвим предвидљиво, али највероватније је да након одлуке од 26. фебруара неће доћи до наставка спора са Хрватском. И друго, у спору са БиХ појавио се и прекалио један тим изузетно талентованих младих правника за које верујем да ће се успешно носити и са будућим изазовима.

Професор међународног права