Три су сестре говориле

Чехов је писао за позориште и није престајао да брине да га позориште, његове драме – комедије, његове ликове глумци и редитељи неће схватити и протумачити на начин како је писац желео и очекивао. Као и већина драмских писаца и Чехов је у себи носио и редитеља и са правом му се чинило да овај мост између живота и позоришта није лако прећи. Оно што је у животу једноставно, свакодневно, трагично или комично, на сцени је тешко отелотворити па се, иначе, осетљив и брижљив писац, прибојавао да позориште, да га извођења његових комада, на дилетантски, или недовољно проницљив начин, може довести у питање књижевну ваљаност његових текстова. У овом погледу, Чехов је у својим упутама глумцима, редитељима, неочекивано строг, то јест уверен да се његови комади могу играти само онако како је он своје комаде видео и доживљавао.

Сада је Ивана Вујић, у копродукцији Битеф театра, Бетон хала театра и Културног центра Панчево поставила „Три сестре” са наглашеним уважавањем за литературу Чехова у адаптацији и драматизацији Славенке Миловановић. Да је Чехов ово извођење могао да види можда би посумњао у ваљаност свог комада „Три сестре”. Без разлога, додуше. Видео сам у свом позоришном животу многе интерпретације Чехова. И међу њима нема много оних којима би суптилни драматичар био посве задовољан. Од „Три сестре” Отомара Креиче на Првом Битефу до „Ујка Вање” Дојчес театра из Берлина у режији Јиргена Гоша. И да набројим још неколико авангардних инсценација за које је тешко претпоставити шта би Чехов рекао: „Галеб” Ерика Ласкаде, „Три сестре” Андија Жолдака, „Вишњик” Александра Поповског, „Галеб” Слободана Унковског итд.

Оно што зовемо једноставним и искреним није једноставно исказиво. Ивана Вујић је била сведена и ограничена свеколиком немаштином, и дошла је на идеју да заједно са Славенком Миловановић одважно редуцира „причљивог”, филозофичног, Чехова. Вујићева је „Три сестре” свела на оно што наслов садржи, са малим проширењима на глас писца и на Наталију Ивановну. Али, ипак, дух Чехова и његове драме Вујићева и њени глумци су успели да очувају. Уосталом, толико је било сценског простора у Битеф театру таман толико да „Три сестре” први пут видимо, не само без бреза и салона, него и без мушкараца. Вујићева нас уверава да женски глас и девојачка драма могу да опстану без вотке, и мушких жалопојки. Зашто би се мушки ликови појављивали! О њима је, о ономе што је било и што се очекује, прича настављена, али овога пута без њихова присуства. Мушкарци и Москва су остали у сновима где им је и место. Душко Радовић би ове „Три сестре” у режији Иване Вујић назвао „Женски разговори”, или „Девојачка драма”.

Нигде ничег, па ни потпуковника, командира батерије, оронулих барона, капетана друге класе, разбољених војних лекара, потпоручника, служитеља, дадиља. Прилика да се, како би рекли тениски коментатори, фокусирамо на случај „Три сестре”. Довољно простран, довољно болан, као Сто једна година. Укинут је, готово сасвим, мизансцен. За великим словенским трпезаријским столом сестре се јадају нама, једна другој. Њихова прича заслужује да се чује и овако издвојена. Сестре је причају без одвише раздражљивог сентимента, или огорчености, људски топло, сасвим близу једноставности и искрености чине то Ружица Сокић (Олга), Бранка Петрић (Маша), и Рада Ђуричин (Ирина). Мирко Бабић и Константин Бунушевац у својству духа А. П. Чехова. Дуња Махорчић (Наталија). Сценографија Константин Бонушевац, костимографија Душица Кнежевић.

Рекли бисмо уместо драгих и стрпљивих сестара и њихових живота који се осипају, оно што би рекао и Иво Андрић: нас је запуштени губернијски живот упропастио. И још нешто, чему не знамо име. Оно што је у Чехову најтеже, Ивана Вујић успева да приближи сурово и нежно, разрађеније и уверљивије него трагично и комично. Плаво, Црно, Бело, Прошло, Неостварено, Изневерено: Чујте ову причу „Три сестре” као да вам је сопствени живот прича како хуји и шапуће вам на уво. Три глумице Ружица Сокић, Бранка Петрић и Рада Ђуричин оствариле су део својих давних глумачких снова да играју Чехова мислећи на своје и наше снове, жеље и неостварености.

Тако гледајте на ову представу. Без придавања значаја величини Чехова глумца – редитеља. Тежак је живот у свакој губернијској сиротињи.

Сви смо помало изненађени овом представом па до извесне мере и сами ствараоци, редитељ и глумци. Ваља уважавати уметничку одважност са којом су креатори ове представе приступили великом писцу. Неки међу гледаоцима су изненађени, неки помало затечени. Много је и оних који су срећни и задовољни што су видели Чехова и „Три сестре” у необичној форми у трајању нешто више од једног сата. И баш зато што ћете видети оно што досад нисте видели. Ја вам ове сажете „Три сестре” препоручујем.

Мухарем Первић