Уставни суд и капацитет

Устав Србије предвиђа надлежност Уставног суда да одлучује о жалби судије на одлуку Високог савета судства о престанку судијске функције. То је надлежност коју многи уставни судови немају (у региону ту надлежност има Уставни суд Хрватске). У уставноправној науци истакнуто је да решење из нашег Устава ,,показује неразумевање ’духа’ институције Уставног суда. Спор о престанку судијске функције није уставни спор... Стављањем решавања овог спора у надлежност Уставном суду, тај суд се чини инстанционим судом, што он по својој природи никако не може бити” (Р. Марковић). За разлику од овог става, Венецијанска комисија је, у Мишљењу о Уставу Србије (2007), поздравила овакво решење.

Три године касније, ова комисија, која је саветодавно тело Савета Европе, а не врховни ,,правотворац” нити непогрешиви колегијум европских правника, као да је променила мишљење. Уставни суд ,,нема довољно капацитета да у потпуности разматра ове жалбе”, пише у образложењу Предлога закона о изменама и допунама закона о судијама. Поступци по жалбама, односно по уставним жалбама судија, који су покренути пред Уставним судом, окончавају се ступањем на снагу овог закона, а предмети се уступају Високом савету судства. Жалбе, односно уставне жалбе судија сматраће се приговором на одлуку Високог савета судства. Против одлуке којом се потврђује одлука првог састава Високог савета судства о престанку судијске дужности, судија има право жалбе Уставном суду. У образложењу се каже да је „закон у потпуности рађен у сарадњи са представницима Европске комисије и Венецијанске комисије, који су о њему дали позитивно мишљење”.

Шта значи тврдња да Уставни суд ,,нема довољно капацитета”? Прво, Уставни суд је, по Уставу, надлежан да одлучује. Да ли је Устав преценио „капацитет” Уставног суда или погрешно схватио природу ове институције, сада је правно ирелевантно. Законодавац не може кориговати уставотворца. Друго, Уставни суд „нема довољно капацитета”, али ће га стећи када стални састав Високог савета судства донесе одлуке о приговорима судија. Судије незадовољне одлуком о приговору моћи ће да изјаве жалбу Уставном суду. Испада да Уставни суд час има, час нема „капацитет” да одлучује о истој ствари. Треће, реч „капацитет” не користи се у уставном праву. То је реч која се у политичком говору примењује уместо речи „способност” да се обави посао или врши надлежност. То је фактичка, а не правна категорија. Зашто се онда у образложењу важног закона она користи као правни аргумент?

Тврдња да Уставни суд „нема довољно капацитета” не може се односити само на ову институцију. Ову институцију, коју је Устав оптеретио несвојственим надлежностима, лако је окривити за неефикасно поступање. Уставни суд није „сваштара” него елитна правна институција која треба да буде гарант уставне демократије. Одлуке Уставног суда морају бити правно аргументоване и не могу се доносити у журби, под притиском, без поштовања правила поступка. Оне морају бити израз достојанства Устава. Зато се тврдња из образложења не може односити само на Уставни суд, већ и на друге државне, уставне органе који морају одговорно да врше своје надлежности, како би Уставни суд имао ,,капацитет” да врши своје.

А што се тиче мишљења Венецијанске комисије треба их узимати у обзир, али не сматрати „Светим писмом” ни правним основом за доношење закона. Разуме се, политичким властима је најлакше да се позивају на ауторитет оваквих тела, као што су Европска комисија и Венецијанска комисија.

Нисмо одговорили да ли су измене правосудних закона у складу с Уставом или нису. Нека то учини Уставни суд. У таквим уставним споровима стиче се или губи ауторитет („капацитет”, ако се реч користи у другом значењу). „Пандорина кутија” неуставности отворена је одлуком да основ за општи реизбор судија буде спроведбени уставни закон (правни акт слабије правне снаге од Устава, који не садржи материјалне уставне норме), а не Устав (гарантује сталност судијске функције). На капиталној неуставности не може се градити судски систем, чак и кад би сви „спратови” који почивају на таквом темељу били савршено у складу с Уставом (па и с мишљењем Европске комисије и Венецијанске комисије).

доцент на Правном факултету БУ