Јака љубав, велики бол

Настала на основу комичне мелодраме „Месец дана на селу” Ивана Тургењева (1850), представа „Михољско лето” редитеља Егона Савина је пример успешног, одмереног и доследног, стилизовано-реалистичког тумачења класике. „Михољско лето” говори о љубавним односима, о недостижним тежњама и разорним чежњама, о пролазности љубави, трагичности њеног прекида. Друштвена реалност скоро да не занима ову представу, она је концентрисана на истраживање индивидуалних, психолошких живота ликова, на приказивање њихових болних унутрашњих драма. Појединачне судбине надрастају конкретну реалност, добијају поетско-филозофске димензије и постају свевремене, јарке метафоре трагичности љубави, чинећи ову представу естетски вредном.

Битан разлог успеха „Михољског лета” је изузетна суптилност са којом су остварени сви ликови и њихови односи – са фином уздржаношћу и одмереношћу су извајане њихове емоције, без сувишних, прекомерних гестова (а танка је граница између умерености у експресији снажних осећања и отужног сурвавања у преафектираност израза). Све је у представи подређено глумцима, њихова прецизна игра је у фокусу редитељског рада.

Наталија Петровна Исидоре Минић је врло страствена жена која жуди за животом, за оном снажном романтичном љубављу која обичну свакодневицу трансформише у један метафизички, сакрални простор. Њен муж Аркадије Ислајев (Јанош Тот), прагматичан и чврст, као да је одсечен од својих осећања јер хладно прихвата женине љубавне излете. Ракитин (Небојша Дугалић) пажљив је и брижан Наталијин љубавник који не покреће у њој ону незаустављиву бујицу осећања, за разлику од младог Алексија (Радован Вујовић) који ће у њој отворити ту провалу страсти.

Њихове односе ће још више закомпликовати Верочка (Јелена Петровић) која се заљубљује у Алексија, а у налету ината одлучује да се уда за запуштеног, али богатог суседа Бољшинцова (Милош Самолов). Младен Андрејевић чврсто игра прорачунатог и циничног лекара Шпигељског, Нада Секулић уверљиво ствара лик кукавне несретнице Лизавете Богданове, а Радмила Живковић обликује манипулативну мајку Ислајева која се ретко одваја од њеног кучета (Бошко) што има гротескни смисао.

Костими Лане Цвијановић су раскошни а не превише наметљиви. Сцена је дискретно, сведено и стилизовано дизајнирана, представља више простора на имању Ислајевих, при чему та условност простора ефектно истиче свевременост значења радње (сценограф Весна Штрбац). Чежњива и сетна музика Рахмањинова и Прокофјева сугестивно прати, наглашава и продубљује емотивна стања ликова.

Све велике љубави се у овој представи завршавају несрећно – Наталијина, Верочкина, Ракитинова, Алексијева. Не пате само они који јој се не препуштају – Ислајев, Бољшинцов, Шпигељски. Ликови који искушавају љубав зато о њој говоре као о живој муци. Њено дејство је готово једнако ефекту соли која се просипа на отворену рану. Но, та трагичност коју она пречесто вуче са собом је крајност њене дуалне природе, испреплетена са осећањима неописиве среће, толико чаробне да нас скоро хипнотише, усисава у тај зачарани круг, вртешку наизменичне еуфорије и патње. Иако љубав свим актерима „Михољског лета” доноси неизрециви бол, од ње се не одустаје јер се кроз њу учи о себи и о свету. Са друге стране, шта је алтернатива? Неистражени, затворени, кукавички живот и није вредан живљења.