МИЛЕ БЈЕЛАЈАЦ

Заједничка држава Југославија била је два пута земља помирења. У име будућности тешке и трауматичне чињенице из заједничке прошлости прећуткиване су или је у игри симбола конкретан злочинац добијао назив Шваба, непријатељ, окупатор или фашиста. Био је то један од услова за креирање минимума заједничког идентитета ради функционисања сложене државе – позитивно сећање на заједничку прошлост. Разбијањем Југославије настала је потреба да се легитимише ново стање, пројекти за чије је остварење страдало много људи. Пут ка рационалној историји заједничког живота ометен је по трећи пут. Но уместо ранијих трендова да се укаже на свеколике предности заједничког живота, на делу су они обрнутог предзнака. Побеђени у Другом светском рату постају победници. Некадашњи победници одлазе у илегалу или се масовно проказују. Ратно стање још је више подигло страсти и уклонило сваку врсту обзира. Мало је било историчара од реномеа који су у први мах храбро иступили против умивања историје НДХ (академик Љубо Бобан). Из редова уметника поменимо режисера Лордана Зафрановића.

Ако се прате изјаве председника Хрватске господина Стјепана Месића последњих година о осетљивим темама најновије прошлости или његов лични допринос сарадњи са ICTY онда се то мора ценити као отклон у односу на вишегодишњу, монолитну реторику која је имала разумљиву сврху да мобилише нацију и да по сваку цену оправда један политички пројекат. Када се прате неки ранији текстови новинара као што су Денис Куљиш, или уопште писање појединих медија који су постали легендарни по супротстављању доминантном дискурсу, затим писање Дубравке Угрешић, Игора Мандића, Дарка Худелиста, посебно његова обимна биографија покојног председника Туђмана, јавно деловање појединих невладиних организација, отварање доскорашњих табу тема из "домовинског рата" на страницама познатих недељника, јавно приказивање "Олује над Крајином", уз све оне који са одобравањем прате и подржавају такав дијалог са прошлим, само се потврђује да је увек незахвално политичку па и стручну оцену протезати на цео један етнички корпус.

Свако разматрање суочавања са прошлошћу мора да води рачуна о психолошким и социјалним димензијама. Историјско памћење или колективно сећање једног друштва се производи управо да би било незаобилазна основа (новог) идентитета и најчешће између онога што је "општепознато" и "неупитно" и онога како је стварно било зјапи провалија. Стилизовано сећање постепено може да постане општи културни код који развија читав низ несвесних филтера кроз које припадник једне заједнице посматра стварност, али и сваку причу о прошлом. Историчари који су и сами учествовали у изграђивању тог кода нису у стању да га преиспитују и браниће по сваку цену интелектуалну ортодоксију формирану на трагу политичке победе. Оне у властитом националном корпусу који "посумњају" или оне са стране неће дочекати благонаклоно прихватање и сталожена расправа о новим чињеницама. Не, пре ће се посегнути за политичким квалификацијама ("није прихватљиво") или лепљењем етикета.

Да ли произвођење свести преко уџбеника, кућног васпитања, пригодних парада и прослава (симбола), бирањем садржаја "календара" на државној телевизији, може бити надјачано и уравнотежено гласовима претходно поменутих појединаца, институција па и судским одлукама за ратне злочине?

Друга озбиљна препрека сваком преиспитивању долази из недовољности наших знања о прошлом упркос свему и методолошкој грешци да се некадашњи политички говор узме за готову истину о тој истој прошлости. Ово се, по нама, изузетно трагично одразило на разумевање српско-хрватских односа у заједничкој држави. Тако и по једном броју историчара Хрвати су у Југославији увек патили, били експлоатисани, угњетавани и на крају изложени агресији. У екстремнијој варијанти, српски народ у Хрватској је увек био реметилачки фактор који је опструирао животне интересе хрватског.

Па ипак, а и сами смо учесници неколико међународних пројеката, историчари из до јуче сукобљених заједница седе, разговарају, идентификују контроверзе, прилажу аргументе и не остављају да једино судови креирају слику прошлости. Традиција дијалога некада установљена између француских и немачких, потом немачких и пољских, па словачких и мађарских историчара, већ десет година је на делу између српских и хрватских историчара – повјесничара.