Мој идол је био боксер Мате Парлов

Политичар, предузетник, градоначелник, посланик у Скупштини Србије... Све ово, па и више од тога, везује се, у Јагодини, за име једног човека: Драгана Марковића Палму. Рођен је 2. маја 1960. године у Кончареву. Био је јединац, али, истиче, „ни пажен ни мажен” већ напротив: у очевом приватном послу од „кад се родио”. У клупи је био само до завршетка Средње школе ученика у привреди. Али, то му није сметало да буде оснивач две политичке организације: Странке српског јединства (1993) и Јединствене Србије (2004), као и два предузећа: „Палма транспорт” и Телевизије „Палма плус”!

У браку са Снежаном има двојицу синова: Далибора (31) и Дарка (29), а од четворо унучади: Драгана (8), Драгану (6), Миму (3) и Алексу (4 месеца).

Шта сте желели да будете?

Знао сам то и пре уласка у посао предузетника. Хтео сам, као и мој отац, да се бавим бизнисом. Отац је имао камионе за превоз свих терета, а био је и један од највећих произвођача цигли у централној Србији. Радио сам много. Нисам имао безбрижно детињство. На првом месту био ми је посао, па све остало... Ипак, никад се нисам љутио на оца што имам мало времена за игру и дружење са вршњацима.

Зашто нисте студирали?

Хтео сам то, али отац је био против мог одласка на факултет. Он је више веровао у школовање уз посао, у животну школу, а не у суву теорију. И још нешто је ту било значајно: Отац би, да сам отишао на студије, остао сам у великом послу...

А који спорт је био ваш?

Волео сам бокс. Имао сам чак и петнаест такмичарских борби за Каблове из Јагодине. Мој идол је био шампион света Мате Парлов из Пуле. А сад се, рекреативно, бавим кик-боксом у екипи Палмини тигрови. То је најуспешнија кик-бокс екипа у Србији. Имамо аматерске и професионалне прваке Европе и света. А Општина Јагодина, у којој сам градоначелник, посебну бригу води и о фудбалу. Екипа Јагодине је већ трећу сезону члан Суперлиге Србије у којој се не плашимо ни Звезде, ни Партизана...

Кад сте се први пут нашли на „раскршћу”?

Било је то 20. јануара 1979. године, на Светог Јована, на дан моје породичне славе. Стао сам, са Снежаном, пред олтар. Оженио сам се. Имао сам тада 19, а она само 16 година! Тако смо одлучили нас двоје, а нико од наших није имао ништа против. Ми смо се, једноставно, ухватили за руке и кренули у живот...

И докле сте стигли?

Те године до мог испраћаја у војску. Био сам од 12. септембра 1979. Титов гардиста у Пули. Требало је да останем у војсци 18 месеци, али у децембру се родио наш син Далибор и војни рок ми је, као храниоцу породице, скраћен за шест месеци. У војсци ми је било лепо. Био сам и на Брионима, на острву Ванга, где се налази Титова резиденција, а још лепше сам се осећао у кафићу Мате Парлова, мог боксерског идола. Причали смо о боксу, али и о свим животним радостима. Био је велики човек, као и мој пријатељ Жељко Ражнатовић Аркан.

Кад сте упознали Аркана?

Било је то 1993. године. Аркан и Борислав Пелевић су одлучили да оформе Странку српског јединства, па су, да би ова политичка странка имала своје корене и ван Београда, позвали и мене из Јагодине. Био сам и тада један од, економски, успешнијих људи на нашим просторима. Следеће године сам проглашен за најбољег предузетника у Србији!

А кад сте упознали Цецу?

Арканову супругу сам знао шест година пре њеног брака са Арканом. Било је то 1989. године. Имао сам тада кафану под шатором, на вашару у Јагодини, а Светлана Цеца Величковић је ту, по нашем договору, била ангажована као певачица.

Да ли се и сад виђате?

Увек кад је то могуће. Наше пријатељство има дубоке корене.

Шта мислите о судском спору против Цеце?

Исто што и сав добронамеран свет. Да суд има било какве материјалне доказе за њену, наводну, нелегалну трговину фудбалерима Обилића, њој би, досад, било суђено. Јер, Аркан је убијен пре једанаест година, а она је после тога наследила све бриге око овог клуба.

Колико је убиство Аркана утицало на рад ваше странке?

Наравно да нам је посао био отежан, али ми смо, на првим следећим изборима, у децембру 2000. постали парламентарна партија. Странка српског јединства је тада ушла у Скупштину.

Зашто то нисте учинили са ДОС-ом?

Нисмо били на истом колосеку...

А зашто нисте задржали име странке?

Зато што сам се, по неким питањима, после нашег уласка у Скупштину, разишао са Бориславом Пелевићем. И 2004. године сам, у Јагодини, основао нову партију: Јединствену Србију која је значајан фактор у Скупштини наше државе.

Шта вам смета у српској политици?

Успорен темпо промена. Многи политичари, посебно вође неких странака, по свом менталном склопу, не заслужују те високе положаје. Због таквих људи бавимо се проблемима који не обезбеђују бољи живот народа ове земље. Сад је најважније да у Србију доведемо стране инвеститоре, а тиме би хиљадама људи обезбедили радна места. Међутим, ми, због оних који само мисле на лични живот и изборе, губимо драгоцено време, а избора неће бити до 2012. године.

Да ли је Јагодина нека друга Србија?

Јагодина се разликује од других градова у Србији. Ево само дела наших социјалних давања: Све жене које се налазе на трудничком боловању, а нигде не раде, примају две године по десет хиљада динара. Свако дете које се роди добија 200 евра. Свако четврто дете у породици добија по 200 евра до пунолетства детета. Ђаци и пензионери не плаћају аутобуски превоз. Сва деца Јагодине после четвртог и осмог разреда основне школе иду десет дана на море у Црну Гору о трошку локалне самоуправе, а кад заврше средњу школу иду на море у Грчку. Сви наши студенти су за Нову годину добили по 4000 динара. Свако дете при поласку у први разред добије 8000 динара. Кад се венчају млади који не раде запослимо једно од њих. Проблем беле куге решавамо и тако што они који први пут ступају у брак, после тридесет осме године, добијају по 3000 евра у – кешу!

И шта још?

Свако село у јагодинском округу има дом културе, амбуланту, школу, асфалтиране улице... Јагодина је сад и туристички центар. Једини у Србији имамо аква-парк, музеј воштаних фигура, зоолошки врт... Јагодина је мој понос.

Шта је смисао вашег живота?

Да Србија буде јединствена по свим правилима модерне државе. А и приватно имам исто опредељење. Циљ ми је да породица увек, кад је то могуће, буде на окупу. Нас у кући има једанаесторо. И сви једемо за истим столом. То је моја велика срећа, мој смисао живота.

Чему не можете да одолите?

У раду и спорту сам стекао веома јаку самоконтролу. Зато не постоји ни предмет ни однос коме не могу да одолим.

Коме се дивите?

У нашим условима целој породици Ђоковић, а посебно Новаку који је један од најбољих тенисера света. Он је наш спортски амбасадор! А од политичара света изнад свих и због свега поштујем руског премијера Владимира Путина.

Кад сте последњи пут заплакали?

Никад не плачем. Око јесте огледало душе, али ја бол осећам само у срцу.

Шта је за вас љубав?

Ова емоција је покретач живота. Увек нас доводи до узвишених односа. Она може да се примењује у сто случајева и тумачи на сто начина. Али, мени је љубав најзначајнија у породици...