Очи у очи с историјом

Сваки психолог – и сваки психијатријски пацијент – посведочиће колико болно може да буде суочавање са сопственом прошлошћу. То важи и за нације и стања која оне стварају. Очито је да, колективно, ниједна нација није добра у томе.

Постоје, такође, и знатне разлике у патологијама националног признања и кајања за злоупотребе и злочине који су током историје почињени над другим народима.

Сједињене Америчке Државе, на пример, никада нису доживеле да их нека страна сила освоји или окупира. Отуд се свесно суочавање са сопственом историјом истребљења и тлачења америчких урођеника – Индијанаца – догодило тек пошто су од тих акција протекле целе деценије, чак и столећа. Исувише је касно за изражавање националног стида, а неки међу нама рећи ће и да то једноставно није довољно. Слично томе, сведоци смо да се, када је реч о свему ономе што је проистекло из поробљавања Африканаца, започетог још у 17. веку, процес хватања у коштац са властитом прошлошћу и даље одвија.

Тако је, на пример, народно представништво савезне државе Вирџиније сад, у фебруару, званично усвојило извињење црнцима због  историјске неправде коју је представљало ропство. У суседном Мериленду разматра се могућност сличног "изражавања жаљења".

Међутим, што се тиче америчких злочина и флагрантних кршења права, почињених, рецимо, у Индокини током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, она су релативно глатко и брзо осуђена у штампи и одлукама правосудних органа.

Убрзању или јачању преиспитивања историјских догађаја такође може допринети промена политичког пејзажа која наступа када дотад владајућа странка буде истиснута с власти или гласни и одлучни захтеви оштећене групе. Упркос томе, било је потребно да прође скоро цело једно столеће да би се амерички историчари ухватили у коштац са чињеницом да је милион и више Филипинаца изгубило живот услед (колонијалних) војних акција Сједињених Америчких Држава на Филипинима у периоду између 1899. и 1913. године.

Упоредите сад то америчко искуство нечега што бисмо могли назвати "непрекинутом историјом" са положајем Немачке или Јапана. Те земље су се 1945. суочиле не само са суђењима за ратне злочине која су наметнуле силе победнице, већ и са обимним програмом "преваспитавања" креираним како би им се улио осећај кривице и одговорности за почињена дела.

Само, та два искуства, немачко и јапанско, нису била истоветна. Немачки нацисти су оптужени за "геноцид", превасходно над Јеврејима, и то је још више наглашено Конвенцијом о геноциду коју су Уједињене нације усвојиле 1948. године. (При том се углавном прешло преко њихових геноцидних акција према Словенима и Ромима). Сада, шест деценија после Другог светског рата, једва да прође и један једини месец без неког догађаја који подсећа на нацистичке акције према Јеврејима.

Јапанцима се, међутим, прогледало кроз прсте када је реч о њиховим геноцидним акцијама према Кинезима и Корејцима, вероватно због америчког страховања за Азију, још више подстакнутог комунистичким превратом у Кини и севернокорејским нападом на Јужну Кореју. И дан-данас јапанска влада и народ одбацују кинеске и корејске оптужбе за убијање и поробљавање.

Пажљиви читалац ће широм света наћи безбројне примере догађаја из серије "Суочавање с прошлошћу". Они се све време збивају. Тако се немачка влада 2004. године званично извинила намибијском племену Хереро, цело столеће пошто су немачки колонизатори затровали бунаре изворишта воде које су припадници тог племена користили и систематски их изгладњивали, убивши на тај начин 65.000 људи. Данас потомци пострадалих покушавају да туже Немачку, тражећи накнаду. У исто време, неку врсту компензације траже и групе које заступају око 12.000.000 Немаца протераних из источне Помераније, Источне Пруске, Шлезије и Судетске области. Речи које им тим поводом упућују из Пољске и Чешке не делују утешно.

На Балкану, делом и услед спољних и унутрашњих притисака, суочавање с прошлошћу је толико уобичајено да дође као добар дан. Једино никада није тако милозвучно као што поздрав може да буде.

Могло би се, рецимо, казати да је Србија имала не само прекинуту, већ вишекратно прекидану историју, заправо историју прекида, почев од четири века под турском окупацијом, па закључно са прекидима насталим током два светска рата: 1914-1918. и 1941-1945. Многи Срби су и после тога били трауматизовани победом југословенских комуниста који су сместа осудили, заточили и погубили оне своје сународнике, Србе, који су припадали четницима. Само у Београду убијене су хиљаде или оних за које се претпостављало да су симпатизери четника. Онда је, као да ни то није било довољно, маршал Тито послао стотине српских комуниста у концентрациони логор као Стаљинове симпатизере.

У поређењу са Србима, Хрвати су под Титом релативно лако пролазили, упркос масовним зверствима која су починиле усташе за време рата, вероватно зато што је Тито одлучио да ће на тај начин лакше цементирати југословенско јединство.

Од грађанских ратова вођених током деведесетих година, српску историју махом су писали несрби (бар ако имамо на уму број исписаних страница). На први поглед то може деловати као комплимент; у стварности, није ни издалека тако. Главнину тих несрпских радова чине они који су по свом тону и садржају изразито антисрпски; многи су на ивици полемичког, а неки чак и отворено хистерични.

Услед свега тога, разборито и уравнотежено суочавање с недавном прошлошћу за Србе вероватно представља већи изазов но и за један други народ у овом тренутку. Није, међутим, реч само о историчарима и новинарима који нису Срби. Ту је и читава салва осуда Срба и Србије упућених од страних влада, међународних институција, укључујући ту и судове, па чак и од неких српских политичара и јавних организација. Сам председник Србије позвао је на национално покајање због српских акција у ратовима вођеним током деведесетих – посебно због покоља муслиманских мушкараца у Сребреници. Скоро сви траже да се нешто предузме хитно, без одлагања.

Није онда никакво чудо што велика већина Срба резигнирано одмахује руком на помен недавне прошлости. Не треба да очајавају. Погледајте колико је времена требало Французима да признају суровост своје нације у колонијалном рату у коме је убијен милион Алжираца. Колико је времена требало да прође од Франкове смрти да би се Шпанци суочили са варварством сопственог грађанског рата?

Стара енглеска пословица каже да "време лечи ране". Време је, међутим, пасивно и пролазно. Проток времена може само омогућити да ране, у најбољем случају, зацеле. Код историјских повреда, то протицање времена можда може омогућити онима који нетремице зуре у ране, али и онима који су их претрпели, да их сагледају у једној широј перспективи.

Дугогодишњи дописник "Њујорк тајмса" из Београда