Марка која се не рекламира

Пре неколико дана један страни кошаркашки вебсајт прогласио је Дејана Бодирогу најбољим европским кошаркашем протекле деценије, а ми на овом ступцу подсећамо да се навршило две деценије откако је започео каријеру. Недавно је у Новој Горици доскорашњи селектор Турске Богдан Тањевић, уз чашицу вина и десетак другова, испричао о једном разговору са својим пријатељем Крешимиром Ћосићем који га је позвао док се Југославија распадала. Ћосић, тада тренер Задра, назвао је Тањевића који је водио Стефанел из Трста, и рекао му: „Имам једног клинца из Србије кога би требало да узмеш, одличан је, а овде му више нема места јер рат почиње“. Тањевић му је одговорио да не може да доведе дечака у клуб јер су му везане руке због тадашњих правила (максимум два странца, а Стефанел је већ имао два искусна, скупо плаћена Американца). А онда му је Ћосић, који није имао обичај да виче, подвикнуо: „Слушај ме, луди Турчине (то је надимак Б. Т. – прим. аут.), узми овог дечака, тврдим ти да ће ти се вишеструко исплатити“. И „Турчин“ га је послушао...

Осамнаестогодишњи кошаркаш је прва три месеца живео код Тањевића, у његовом стану у Трсту, а већ догодине Европом се пронела вест о најмлађем странцу у историји Италијанске лиге. У сезону 1992/93. закорачио је са 19 година, а ноћ уочи свог 20. рођендана свима је било јасно какву је услугу Ћосић направио Тањевићу: Бодирога је 1. марта 1993, у мечу Стефанел–Панасоник 90:89 одлучио меч, с 51 поеном. Пре пола године, у Паризу, председник КС Италије Дино Менегин нам је причао о тој ноћи, када је с пуне 42 године пристао да буде „водоноша“ једном клинцу из Србије: „Кад се меч завршио, стекао сам утисак да је Бодирога могао још пет таквих утакмица да игра и да се не умори“.

Дејан Бодирога се родио 2. марта 1973. у Зрењанину, а пред крај своје каријере све више је почео да се окреће месту својих предака, Требињу, у коме је 2006. отворио свој међународни камп, уз помоћ пријатеља међу којима је и владика Григорије с којим води велике фудбалске „битке“.

За његово име везани су многи рекорди, али и парадокси. Велики партизановац који никада није играо за Партизан (зато што није прошао на проби), велики патриота који је дао све што је могао репрезентацији, али који никада није играо ни у једном домаћем клубу. Носио је дресове Стефанела (Трст), Олимпије (Милано), Реала, Панатинаикоса, Барселоне и Лотоматике (Рим), од 1992. до 2007. За национални тим играо је од 1995. до 2005, пропустивши само ЕП у Шведској 2003, а освојио је седам медаља (пет златних и по једну сребрну и бронзану). Небројено пута био је играч одлуке, водећи „плаве“ као капитен до златних европског и светског врха, 2001 (Истанбул) и 2002. (Индијанаполис).

Први је наш спортиста одликован Орденом Светог Саве првог степена. Један је од ретких који никада нису били занимљиви таблоидима, али и који никада нису снимили рекламу, мада су му неке компаније нудиле „мало богатство“ за то.

Ожењен је Иваном с којом има сина Николу (6). Од пре две године живи у Београду у коме је покренуо неколико послова који нису везани за кошарку. Ипак, није немогуће да га ускоро опет видимо у кошарци, на некој од функција у КС Србије, можда чак и на месту председника.

Александар Милетић