Јапанска порицања и извињења

Јапан је поново изазвао бес својих азијских суседа: Кине, Јужне Кореје и Филипина, најновијим званичним ставом, саопштеним из уста самог премијера, да "нема довољно доказа" како је око 200.000 жена током Другог светског рата било "принуђено" да у својству проститутки прати јапанску војску у њеним ратним походима.

Ово порицање је уследило после акције 120 посланика владајуће Либерално-демократске партије, који захтевају да се званично обеснажи "искрено извињење и жаљење" које је влада 1993, после откривања нових доказа о улози државе у организовању ратне проституције, упутила тим "женама за утеху", спонзоришући потом један приватни фонд за одштету.

Још видљиви ожиљци јапанских освајачких похода у Азији најновијим обртом се опет претварају у живе ране, судећи према првим реакцијама из Јужне Кореје и са Филипина, где још има живих ратних сексуалних робиња. (Корејци тврде да су за ове послове присилно одвођене и девојчице из завршних разреда основне школе.)

Премијер Шинзо Абе, први који је рођен после рата, тврди да влада неће повући извињење од пре 14 година. Не оспорава се ни само постојање ратних проститутки, али се поново пориче да их је регрутовала тадашња Царска војска и оснажује стара теза да је армија само користила услуге довитљивих цивилних предузимача.

Овај обрт је донео још једну потврду јапанске неспремности да се, још од трауматичне предаје којом је окончао своје учешће у Другом светском рату, суочи са "тамном долином" своје историје, улогом бруталног агресора од чијих похода су страдали милиони Азијата: убијени, рањени, заробљавани… Један од најкрвавијих симбола тога јесте догађај познат као "силовање Нанђинга", масакр који су јапанске окупационе трупе 1937. извршиле над становницима тадашњег главног града Кине, побивши, према кинеским бројкама, око 300.000 људи, махом жена и деце (по јапанским изворима, број жртава је упола мањи).

Преовлађујуће тумачење у Јапану јесте да је његова агресија на азијске нације била само кампања да се из Азије избаце западне колонијалне силе и створи нова "зона копросперитета". Такође се објашњава да су јапанске бруталности биле мање-више подједнаке онима које су непријатељи чинили према Јапанцима.

Јапан, заправо, није начисто да ли је био највећи агресор у овом делу света – или највећа жртва. Ову конфузију око гледања на историју изазвао је пре свега начин на који је био принуђен на предају, после атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија са више од 200.000 погинулих цивила, као и разарање Токија и других градова неколико дана пре него што ће потписати капитулацију.

Токијски трибунал који је заседао од маја 1946. до новембра 1948, од 14 генерала и политичара оптужених за најтеже злочине, на смрт је осудио седам (сви погубљени), и исто толико на доживотну робију (сви сем једног који је у међувремену умро, помиловани 1955). Оптужница међутим није подигнута против цара Хирохита у чије име су вођени сви ратни походи: он је само био принуђен да се јасно одрекне својих божанских атрибута, оставши номинални шеф државе.

Јапанску послератну судбину и донекле његов однос према учешћу у рату одредили су Американци, који су пожурили да пораженог непријатеља претворе у савезника и ојачају га, као брану новом противнику: совјетском комунизму у Азији. Америчком руком писан је и јапански пацифистички устав, којим се земља одрекла рата као средства за реализацију националних циљева, оружане снаге су дефинисане само као "снаге за самоодбрану", а све до почетка ове године Јапан је био једина земља која формално није имала Министарство одбране.

Јапанска амбивалентност према прошлости и злочинима најбоље се види у једном шинто храму у центру Токија, недалеко од Царске палате. То је храм Јасукуни, у преводу "земља мира", али светилиште које је пантеон душа погинулих у ратовима за цара и домовину од 1869, када је установљено. То, при том, није споменик незнаним јунацима, већ храм части за близу два и по милиона оних који су изгубили живот ратујући "за темеље земље", и због којих, како тамо пише, нација данас "ужива у миру и безбедности". Забележено је име сваког од њих, као и када су и где погинули.

На том списку освештаних "мученика" су и имена поменутих 14 најтежих ратних злочинаца, и то је оно што ово место чини контроверзним храмом и памћења и заборава, које сваке године у августу посети око пола милиона Јапанаца – али и њихових политичара.

Први премијер који је посетио Јасукуни био је Накасоне 1985, изазивајући жестоке протесте у Пекингу и Сеулу. Онда су то чинили поједини министри, уз исте дипломатске проблеме, да би редовне годишње посете чинио претходник садашњег премијера, Коизуми.