АДАМ МИХЊИК

Да ли Пољаци, заједно с Немцима, деле кривицу за холокауст? Тешко је замислити апсурднију тврдњу.

Хитлер и Стаљин нису поштедели ниједну пољску породицу. Два диктаторска режима уништила су три милиона Пољака и три милиона пољских Јевреја, које су нацисти одредили за уништење. Пољска је била прва држава која се супротставила Хитлеру и прва која је устала против агресије. Пољска никад није имала Квислинга. Ниједна пољска јединица није се борила на страни Трећег рајха. Издани у пакту Рибентроп–Молотов, Пољаци су се борили на страни антинацистичких снага од првог до последњег дана. Британски премијер одао је почаст Пољацима за њихову улогу у бици за Британију, а председник САД је Пољаке назвао "инспирацијом" за свет. Све ово допринело је представи Пољака о себи као о невиним и племенитим жртвама туђег насиља и интрига. После рата, када је Запад био способан да појми шта се десило, стаљинистички терор угушио је јавне дискусије у Пољској по питањима рата, холокауста и антисемитизма. Антисемитистичка традиција била је дубоко укорењена у Пољској. У двадесетим и тридесетим годинама прошлог века анисемитизам се усталио. Постао је константа радикалних десничарских националиста а детектован је и у изјавама хијерархије Католичке цркве.

Пољско јавно мњење ретко кад је јединствено, али безмало сви Пољаци реагују веома оштро кад су суочени са оптужбом да свој антисемитизам црпу већ с мајчиним млеком односно са оптужбама о уплетености у холокауст. За антисемите, којих има много на маргинама пољског политичког живота, те оптужбе су доказ међународне антипољске јеврејске завере. Нормалним људима који су одрасли у годинама фалсификовања и ћутања о холокаусту, такве оптужбе изгледају неправедне.

За те људе је зато књига Јана Томаша Гроса "Комшије", која је открила причу о убиству 1.600 Јевреја у селу Јадвабнеу од стране Пољака, била страшан шок. Тешко је описати размере тог шока. Просечан пољски читалац није могао да поверује да је нешто слично могло да се деси. Морам да признам да ни сам нисам веровао, чак сам помислио да је мој пријатељ Грос постао жртва фалсификата. Али убиства у Јадвабнеу, настављена бестијалним погромом, десила су се и морају да оптерете колективну савест Пољака – а леже и на мојој, индивидуалној савести.

Пољска дебата око Јадвабнеа трајала је неколико месеци. Била је то озбиљна расправа пуна туге а понекад и терора, као да је цело друштво наједном присиљено да носи тежину тог страховитог злочина, старог 60 година; као да сви Пољаци морају да признају колективну кривицу и замоле за опроштај.

Не верујем у колективну кривицу или колективну одговорност нити у било коју другу одговорност изузев моралне. И стога одмеравам шта је ту само моја индивидуална одговорност и моја лична кривица. Али кад чујем да је Гросова књига – која је открила истину о злочину – лаж која је дело међународне јеврејске завере против Пољске, онда осећам кривицу. Јер ти лажни, наопаки изговори нису уистину ништа друго него оправдање тог злочина. Док пишем ове редове, пажљиво бирам речи и понављам Монтескјеове речи: "Човек сам захваљујући природи, а Француз захваљујући случају." Захваљујући случају ја сам Пољак са јеврејским коренима. Не осећам кривицу за смрт убијених, али ипак осећам одговорност. Не зато што су били убијени, јер то нисам могао да спречим. Осећам кривицу јер су пошто су умрли поново убијени одузимањем достојног погреба, одузимањем суза, порицањем истине о том скривеном злочину и лажи, која је деценијама понављана. То је моја грешка.

Због недостатка маште или времена, због навика или духовне лењости, нисам себи поставио нека питања и нисам потражио одговоре. Зашто? Можда зато јер сам се подсвесно плашио сурове истине о судбини Јевреја у оно време. Али коначно је дошло време да се открије истина о свим прикривеним злочинима. Покушаћу да дам свој допринос.

Док пишем ове редове, осећам специфичну раздвојеност, шизофренију: Пољак сам, а моја срамота због убиства у Јадвабнеу јесте пољска срамота. А истовремено знам да бих као Јеврејин, да сам тада био у Једвахбнају, био убијен.