Велике годишњице

Око четрдесет музичара, чланова и солиста Минхенске филхармоније, који свирају без диригента, први пут су, од почетка овогодишњег Бемуса, напунили салу Коларца. Програм је имао свој концепт, најпре у извођењу Прве и последње Моцартове симфоније, што је имало само историјски значај и симболику, јер је Прва симфонија (бр. 1 Ес дур, К 16) превише кратка, незрела, иако не и без инвенције. Свирана је са лакоћом и једноставним руковођењем, пантомимом, сталном комуникацијом међу музичарима. Веома опсежне Метаморфозе за 23 гудача-солиста (1946) Рихарда Штрауса умртвиле су цео ток, подсетиле нас на (много боље) странице раног Шенберга ("Преображена ноћ"), Вагнера и самог Штрауса из млађих дана сведочећи о замору фантазије мајстора у предугој експликацији суморног и депресивног звучања. Фасцинантно је било извлачење унутарњих гласова и бочних тема од солиста, мада смо се ми све време питали, не би ли то неки диригент са идејом умео да оживи.

И најбоље дело и најбоље извођење слушали смо у другом делу концерта. Моцартова "Јупитер" симфонија (бр. 41 Це дур, К 551) налази се на сталном репертоару свих оркестара и ансамбала, без обзира на јубиларну Моцартову годишњицу. Сва њена четири става, посебно бриозни четврти који је протекао у вртлогу темпа, у бројним дијалозима и преплитањима деоница гудачких и неколико дувачких инструмената, приказао је велико умеће Минхенских солиста у заједничком свирању и то без диригента. Скроман, ненаметљив, препуштајући сву славу другима, концертмајстор је био наш виолиниста, Сретен Крстић, већ дуго година на првом пулту Минхенске филхармоније.

Београдска филхармонија се појавила на Бемусу са веома амбициозним програмом и новим шефом диригентом Доријаном Вилсоном, који поседује блиставу биографију. На програму је најпре била београдска премијера дела композиторке Исидоре Жебељан (1967)"Коњи Светог Марка", илуминација за оркестар, које је настало као поруџбина Венецијанског бијенала и чија је светска премијера била у Венецији (Театро пиколо) 2004.

Оркестарски раскошно, ритмички бујно и прегнантно, дело протиче у једном даху, у сменама мозаичних слика, емоција, карактера, у драматургији која има свој ток изван нарације и ликовности. Позната легенда о бронзаним статуама које је на чаробан начин исклесао грчки вајар Лисип и које током векова имају сопствену судбину, у музици И. Жебељан добила је још већи драмски набој и још фантастичније приказе који су праћене изненађењима и наглим обртима у музици. У духу своје "Скомрашке игре", композиторка спаја архаичне мале покрете мeлодије са набујалим ритмовима фолклорног експресионизма (Стравинског, на пример). Засметало нам је укључивање клавира при крају дела. Да је овај инструмент употребљен од почетка имало би више смисла, овако је цео претходни ток заустављен и пренесен на други план.

Ове вечери расположење Београдске филхармоније огледало се у снажним залетима и узлетима, у дуготрајним форте и масивним звуцима, праћено извесном некохерентношћу (у првом ставу Брамсовог концерта и у појединим одсецима обимне Шесте симфоније у ха молу оп. 54,1939) Дмитрија Шостаковича (1906-1975). Диригент Доријан Вилсон нема убојиту прецизност која је нашим музичарима (још увек) потребна, као ни одсечност и мужевност покрета. Инсистирајући на снази, тек понегде је успевао да задржи оркестар у пијану и то када је бразилски пијаниста Нелсон Фреире, као солиста у Првом Брамсовом концерту у де молу оп. 15 кретао да гради фразу такорећи ни из чега, из потпуне тишине, у смирености и једноставности, посебно у другом ставу концерта. Први и трећи став показали су мајсторство старинског тумачења Брамса, са беспрекорним октавама, снагу без страсти, нежност без сентименталности. Омаж Шостаковичевом јубилеју радије бисмо пропратили у некој бољој симфонији, краћој и ефектнијој (5. 9. или нека од последњих), но и Шеста у ха молу је показала, поред неравнотеже делова и великог дијапазона садржаја, од медитације до кабареа, мајсторско писмо једног од највећих симфоничара 20. века и присним приступом диригента Вилсона оставила је на музичаре и публику несумњиви ефекат.

У касним вечерњим сатима, први пут на Бемусу имали смо прилику да слушамо солистички реситал на хармоници, све популарнијем инструменту у наше времену, вероватно и због честог коришћења у латиномузици, посебно у композицијама Пјацоле. Један од највећих извођача на овом инструменту данас у свету, Теодоро Анцелоти (Италија) демонстрирао нам је све оно што нисмо навикли да чујемо. Елементи "западне школе" огледају се у благом, уједначеном и веома малом динамичком дијапазону и приликом извођења занимљивих комада Леоша Јаначека ("На обраслој и на зараслој стази"), такође и Скарлатија и Хајдна (Сонате). Наше време било је присутно у композицијама Ђерђа Лигетија (Musica ricercata), коју је сам аутор транскрибовао за овај инструмент и у опсежној Секвенци 13 Лућана Бериа.

Проблем овог инструмента представља непостојање оригиналне литературе, међутим, да се она данас пише сведочило је и премијерно извођење летње успаванке назване "Летња ноћ" композиторке Мирјане Живковић, дела које успешно прави атмосферу спокоја и серенаде.