Није све тако црно

Угљу је одзвонило. Немачка влада је крајем јануара одлучила да се до 2018. затвори осам преосталих рудника угља који данас запошљавају 35.000 људи, и тиме угаси индустрија која је изнедрила најстарију политичку партију у земљи (социјалдемократе), али и сектор који је из буџета годишње субвенционисан са 2,5 милијарди евра. Одлука ће 2012. бити на провери у Бундестагу, али је опште уверење да је главни погон немачке индустријске револуције у 19. веку, ослонац њене индустријске моћи у већем делу прошлог, у овом изгубио смисао. Производња је спала на око 25 милиона тона (са преко 160 пре 20 година). Иако га има још за 400 година, Немачка је одлучила да је исплативије да у својим централама и челичанама сагорева увозни угаљ. Ионако је већ његов пети највећи увозник.

Копање угља је индустрија која је на заласку и у Британији: док је 1985. Имала 220.000 рудара и политичке главобоље због њиховог незадовољства, сада брине о њих само 7.000. Међу десет највећих светских произвођача угља (највећи су Кина и Америка) само је једна европска земља: Пољска. ЕУ се данас без носталгије подсећа да је зачета као Заједница за угаљ и челик.

Угаљ је ових дана ионако оцрњен: у заоштреним дебатама о климатским променама третиран је као главни негативац, гориво које у атмосферу испушта највише угљен-диоксида, највећег изазивача глобалног загревања. У растућем таласу "зеленог романтизма", рекло би се да му нема будућности: у моди су "обновљиве енергије", а ни атомска струја као да није више толики баук. Нафта је, наравно, посебна прича, јер долази углавном из региона који су политички нестабилни: Блиског истока, централне Азије, Африке. А нестабилни су зато што имају много нафте.

Угаљ је најпрљавији, али га највише има – еколошки је непожељан, али није политички експлозиван. Ако је судити по Немачкој и Британији, рекло би се да нема будућност. Али тако се само чини. Као што се до њега долази тек кад се закопа испод површине, тако се и истина о његовој судбини – не налази на површини.

Свет и даље од угља зависи много више него што би то желео. Обезбеђује 40 одсто струје, угљем се храни 70 одсто светских челичана. Савремена цивилизација не може ни без једног ни без другог – сваким даном треба јој све више и електрике и челика.

Глобална потрошња угља у 2005. била је сасвим близу бројке од пет милијарди тона. Светски институт за угаљ процењује да ће та потрошња постојано расти. Том порасту највише ће доприносити они који су највише гладни енергије: захуктала економија Кине (где се по једна нова термоцентрала пушта у погон сваке недеље), Индија – и Америка.

Али како повећану потрошњу угља ускладити са алармантним еколошким упозорењима о судбини планете? Нафта ће бити све скупља, и економски и политички, а није ни неисцрпна – биће је још за око пола века. С ценама нафте, расте и цена природног гаса. Јавност се још бори да савлада разложне страхове од нуклеарних централа и застрашујућих реприза Чернобиља, обновљиви извори неће у догледно време моћи да на економичан начин задовоље растућу енергетску тражњу. Угља пак има свуда и биће га бар за још четири века.

Али, има ли излаза из зачараног круга у којем повећана потражња за струјом захтева више термоелектрана, ове веће количине угља, више спаљеног угља више угљен-диоксида у атмосфери, више загревања, већу потражњу енергије за расхлађивање…

Многи елаборати који се могу прочитати кад се мало дуже копа по информационом руднику Интернета тврде да има. Најдрагоценије гориво будућности, каже један аутор, јесте наша способност да нађемо неко решење. А решења нема без угља: он ће у све већој мери бити гарант опште и појединачне енергетске безбедности – али на нови начин.

Гарант његове ренесансе су, како се тврди, нове технологије. Не оне које спречавају да продукти сагоревања угља, сумпор и угљен-диоксид пре свега, оду у атмосферу и изазову киселе кише или загревање, већ нови начини сагоревања. Шифра је "чисти угаљ". Црно камење се у том процесу, који је у развоју већ две деценије, прво претвара у гас и у том процесу се издвајају све штетне материје; тај гас је потом гориво за турбине. Сагорева чисто, без смрада и смога.

Цена ове технологије је између 20 и 30 одсто већа од традиционалне, са уграђеним филтерима, и до њене широке примене требало би да прође мање од десет година, тврди амерички Институт за електричну енергију. Наравно, уз довољно заинтересованих да за ово потроше неопходне милијарде долара.

Где смо ми на овој слици? Угаљ нам је данас главна сировина за производњу струје – и биће то и у будућности. Али је 76 одсто резерви угља са којим смо рачунали на Косову и Метохији. Није, дакле, косовска драма само у могућности да се изгуби територија и припадајућа јој историја – у косовској земљи је и нешто много конкретније.