Наде у бесплатне акције

Интересовање грађана за стицање бесплатних акција од приватизације предузећа нагло је повећано у последње време. Грађани као да су се изненада сетили да би најзад могли остварити своја права, која су им остала као наслеђе из прошлог система, као ,,минули рад" из периода самоуправљања. У томе су вероватно видели последњу шансу да своју већином губитничку позицију у транзицији преокрену у добитничку. И док они нестрпљиво траже своја права, држава их још одлучније одбија, одлажући њихове захтеве до окончања приватизације. Ову ,,пат" позицију користе разни мешетари, удружујући грађане и наплаћујући, наравно, своју ,,услугу" како би одобровољили државу да најзад подели пакете акција и то како друштвених, тако и јавних предузећа.

Где се ми уопште налазимо кад је реч о приватизацији? Приватизација у Србији се отегла као гладна година. Треба подсетити да је почела далеке 1990. Међутим, ни данас, готово 16 година од њеног старта, нико не може с поузданошћу предвидети крај тог процеса. Законом из 2001. приватизација друштвених предузећа је била орочена на четири године, то значи до средине 2005.  Овај рок је затим померен до почетка марта 2007, а сада се незванично наговештава крај 2007, до када приватизациоја друштвених предузећа треба да буде окончана. Будући да је за приватизацију преостало око хиљаду друштвених и недефинисана група мешовитих предузећа, њихова приватизација не може се регуларно обавити у овој години и под условом да нова влада буде одмах формирана и да се интерес страних инвеститора нагло и енормно повећа. Ради се једноставно о предузећима која су дуго у дубокој кризи, а већина и без икакве перспективе. Поред тога, многа од ових предузећа још нису правно регулисала кључна питања (својинска структура, имовинска права, дуговања, потраживања и сл.), што приватизацију додатно кочи. Менаџменти многих предузећа вешто користе ове правне пропусте како би избегли приватизацију и задржали позицију која им савршено одговара - да управљају и руководе нечим што није њихово.

Мада нам није циљ да овде расправљамо о томе зашто је приватизација код нас спора и неуспешна, па је тако постала највећа препрека економском опоравку Србије, треба ипак указати на нужност преиспитивања узрока који су довели до оваквих резултата и на основу тих налаза трасирати нове путеве који ће омогућити што бржи растанак с друштвеном својином као и приватизацију великог комплекса јавних предузећа, где још немамо ни назнаке шта од њих приватизовати а шта оставити држави на газдовање. По мом мишљењу, много већи део треба приватизовати а само мањи, строго селективан, оставити у државном власништву.

Очигледно велики проблеми у приватизацији не могу бити охрабрујући за грађане који се интересују за расподелу бесплатних акција.

Сада на сцени имамо четврти закон о приватизацији. Запослени су остварили највећа права по првом закону из децембра 1989, а слична, а ипак нешто мања по закону из 1991, да би по закону о својинској трансформацији из 1997. запосленима била намењена и даље значајна права, али мања него у складу с претходним законима. Нови закон о приватизацији од 2001. године драстично је лимитирао права запослених. Дакле, сви они који нису остварили своја права на основу прва три закона биће доведени у подређен положај. Посебно су оштећени они грађани који су само мали део својих права остварили по претходом закону; они немају никакво право да даље учествују у расподели бесплатних акција по важећем закону. Држава је крива што није свима обезбедила једнаке шансе да своја права остваре и што их није едуковала да своја права искористе.

Грађани су већином били пасивни, а садашњу активност треба поздравити, но како је већина успешних друштвених предузећа ипак приватизована, њихове шансе да својим акцијама преокрену позицију транзиционих губитника у добитнике заправо су безнадежне. Но, то не значи да држава не треба да потражи начин да ову неправду барем ублажи, ако не може да је исрпави, и убрзањем приватизације омогући благовремену расподелу преосталих акција.

Научни саветник у Институту друштвених наука