Осуђеник на неуспех постао легенда

„Костићев ударац је најчуднији од свих. То није шут – то је торпедо!”

Тако је Боривоја Костића памтио Лав Јашин. Највећи голман на свету примио је од Звездиног громовника три гола на пријатељској утакмици у Београду, 2. јуна 1959, коју је његов Динамо изгубио чак с 4:1.

„Видео сам замах ноге и чуо лопту како скакуће иза мојих леђа. Једноставно – нисам је ни видео и то ми се још није догодило у мојој дугој фудбалској каријери”, правдао се голман Манчестер јунајтеда Хари Грег после сусрета у Купу шампиона с Црвеном звездом (3:3) 5. фебруара 1958.

Бора Костић је био исти према свим голманима – и са Истока, и са Запада, и према странцима, и према нашима. Страх и трепет!

А по доласку у Црвену звезду је изгледало да је осуђен на неуспех. Навијачи „црвено-белих” га нису одмах прихватили: те нема технику, те нетачно шутира, те ово, те оно. И због тога је придошлица из Обреновца добио, како су то тадашњи новинари назвали, „београдски комплекс” – боље је играо у гостима, него код куће. Чак се 1953. премишљао и да потражи срећу негде другде.

На Звездину срећу – остао је и постао легенда клуба. Легенда упркос свему. Није на списку оних пет званичних Звездиних звезда, али је један од ретких људи уз чије име није потребно да се набраја шта је све постигао. Једноставно – довољно је да се каже: „Бора Костић” или чак само: „Бора”.

Поводом Костићеве смрти медији су подсетили на нека његова највећа достигнућа: златна олимпијска медаља, друго место на Европском првенству, па најбољи прволигашки стрелац, шест погодака на једној првенственој утакмици, четири на међународној, 15 на пријатељској, гол Јашину с више од 3о метара, итд.

Ореол који је Костић стекао засенио је све муке које је морао да савлада у својој фудбалској каријери. У репрезентацију је позван тек кад је имао 26 година! А на светско првенство – ниједном! Она четири гола на међународној утакмици дао је софијској Локомотиви 1958. у време Светског првенства у Шведској.

По његовом одласку 1961. у иностранство селектори су га заборавили. Не зато што је био у малом клубу (Ланероси из Виченце), него зато што је тад био обичај да се не рачуна на „странце”. Међутим, ништа се није променило ни када се већ наредне године вратио (Италијани нису веровали да може да се опорави од тешке повреде).

За четири године колико је још играо у Црвеној звезди само је једном обукао дрес с државним грбом. Било је то на утакмици против  репрезентација Европе, 23. септембра 1964. у Београду, одиграној за пострадале од земљотреса у Скопљу годину раније.

И тада је дао гол Јашину. Али, није вредело. Да је вредело – можда би се наша репрезентација квалификовала за Светско првенство 1966. Овако, био је то први послератни шампионат на који се Југославија није пробила.

Бора Костић ће остати запамћен, пре свега, по – страховитом ударцу. На последњем растанку од свог саиграча, с којим је био ненадмашан тандем, Драгослав Шекуларац, непревазиђени фудбалски мађионичар, казао је и ово:

– Кад нам није ишло, а ближио се крај утакмице, имали смо задатак да паднемо на 20-25 метара од гола. Знало се да из два-три слободна ударца Бора сигурно даје гол.

Ето, а на почетку каријере у Звездином дресу навијачи су му звиждали што има непрецизан шут! Откуда онда онај торпедо, што рече Јашин?

Одговор је пружен у „Темпу”, „Политикином” илустрованом спортском недељнику, непосредно пошто је Костић завршио играчку каријеру:

„Он је увео нешто ново у репертоар фудбалских шутева – тако је ударао лопту да је добијала веома јак „ефе” и варала голмана, просто му искакала из руку! То мајсторство плаћено је боловима и ранама – на прстима леве ноге он уопште нема ноктију. Отпали су му. Он носи мекане фудбалске ципеле с капном танком као рукавица да би што боље осетио лопту и тачније је ударио и зато му прсти страдају”.

Последњу сезону (1967) Бора Костић је одиграо за Сенту Луис, а опроштајну утакмицу му је приредила Црвена звезда, 9. јуна 1972.  против селекције фудбалских звезда које су предводили Кројф и Нецер.

Иван Цветковић