Живети по мери зарађеног

На питање у „Политикиној” анкети „каква ће нам бити економска 2011”, Београђанин Јован Н. је одговорио: „Ако ме не отпусте, неће ми бити горе него лане.Тешко мени ако останем без посла.’’

Економисти кажу да ће 2011. бити година заокрета. За запослене неће бити тежа од претходне, а судбина више од 730.000 незапослених у доброј мери зависиће управо од учинка оних који раде – шта, како и колико производе, али и како троше и да ли мисли на оне који жељно чекају радно место.

Удеценији која је за нама трошило се за око петину више од створеног, али аутори „Посткризног модела економског раста и развоја Србије 2011–2020” указују да тако више неће моћи.

Да се заустави опасно заостајање у развоју с несагледивим последицама, и до краја деценије запосли 400.000 људи, потрошња мора расти спорије од раста бруто домаћег производа (БДП). После „Телекома” остаће нам још мало блага за продају, јефтиних кредита неће бити, а и долазак страних инвеститора није сигуран.

Упућени указују да ће нам еври, долари и франци бити све потребнији, а до њих ће се сигурно долазити теже него до сада. Оно што уштедимо једини је сигуран капитал с којим се може рачунати да бисмо коначно изградили саобраћајне магистрале и све оно што се подразумева под неопходном инфраструктуром. Све зарад стварања услова за улагање домаћег и страног капитала у подизање нове индустрије да би произвела оно што се може извести.

Своје програме будућег развоја нуде и политичке странке. Изгледа да је коначно свима постало јасно да Србија мора нешто и да производи, пре свега да би извезла и да само тај „реални сектор”, олако и прерано запостављен зарад разних услуга, од телекомуникација до банака, може да заради девизе да би се увозило, али и да се враћају кредити. Државни и приватни. Заједничко им је залагање да се производи јефтино, квалитетно, да би, по исплативој цени, могло да се прода свету, што је услов опстанка.

У супротном, Србија ће постати земља старачких домаћинстава. Сваким даном ће нас бити све мање и свуда ћемо бити вишак.

Колико смо сиромашнији од богатијег дела Европе, бар толико смо склонији расипништву. Да би нешто произвели, потрошимо 4,5 пута више енергије него у ЕУ.

А колико радимо, колика нам је продуктивност?

Др Љубодраг Савић, професор београдског Економског факултета, каже да је продуктивност рада у Србији у 2009. години достигла 59 одсто просека 27 земаља чланица Европске уније, што је у односу на 2002. годину, када је износила 39 одсто, значајно повећање. Пре две године били смо испред Бугарске, Румуније, Литваније и Летоније.

– Невоља је у томе што је, за разлику од већине брзо растућих развијених индустријских земаља, раст продуктивности рада у Србији углавном резултат смањења броја запослених, јер је продуктивност рада однос производње и броја запослених – указује Савић.

– У 2001. било је запослено 2.102.000 људи. На почетку економске кризе 2008. године 1.999.000, а априла 2010. укупан број запослених сведен је на 1.844.000 лица. Дакле, за мање од једне деценије број запослених смањен је за више од 250.000 људи. Колико год звучало апсурдно, када се упоређује по продуктивности, Србија заузима далеко боље место него у рангирању према висини БДП, јер је у 2009. години наш БДП чинио свега 36 одсто просека ЕУ.

У „срећнијим земљама” продуктивност расте када производња или БДП расту брже од повећања броја запослених, а не као код нас – обрнуто. После уобичајеног пада запослености на почетку, у другим земљама се догодио раст БДП-а, али и запослености, права експанзија извоза, раст продуктивности, па и „бољи живот”. Повећавало се инвестирање, за наше прилике невероватно и тешко достижно, унапређује се техничко-технолошки ниво и структура опреме и побољшава ефикасност њеног коришћења.

Србија је у последњој деценији прошлог века баш ударнички радила у корист сопствене штете, али ни резултати прве деценије овог века, упркос расту БДП у претходној деценији од 5,4 одсто далеко су од пожељних, а по запосленост су били погубни. Око 80 одсто раста привреде долазио је из сектора која производе неразменљива добра, као што су телекомуникације, трговина, финансијске услуге, а више од 70 одсто страних инвестиција уложено је баш у ова три сектора.

– Због познатих околности из 90-их година, али и због погрешног модела приватизације и неефикасног модела транзиције, достигнути БДП и нарочито индустријска производња далеко су мањи него 1990. године – подсећа др Љубодраг Савић. Тако наша индустрија у односу на развијене индустријске земље заостаје од три до пет технолошких генерација, односно од 25 до 40 година.

У најкраћем, мораћемо да се вратимо брзо заборављеном „тврдом буџетском ограничењу”, а не трошењу очевине и будућности наше деце. Другим речима, последњи је час да живимо по мери зарађеног.

Александар Микавица