Хајде Јано, кућу да продамо...

Ко каже да Србија нема избор у погледу бољег живота упркос кризи, беспослици, високој инфлацији, буџетским и другим дефицитима? Има. Још како. Довољно је, као што је учињено 1997, да ове године прода „Телеком”, узме тих 1,3 или 1,5 милијарди евра и крене да их троши на плате, пензије и куповину социјалног мира, а партије на власти тако добију још један мандат. По оној народној „Хајде Јано, кућу да продамо, да продамо, само да играмо”...

И колико та „игра” може да потраје?

Две, евентуално три године, тврди уредник билтена „Месечне анализе и трендови” Стојан Стаменковић.

А после?

Већ 2014. Србија, по том сценарију, пада у финансијски колапс, а међународне кредиторе мораће да моли за нови репрограм и рефинансирање спољних дугова. Биће горе него што је било 1982, када је ондашња СФРЈ признала банкрот. Ко памти та времена, сетиће се 1983. – бонова за уље, шећер, кафу и детерџенте, вожњу аутомобила на пар-непар, ограничења у потрошњи струје... и привреднe стагнацијe. Имамо ли алтернативу, питамо Стаменковића.

Имамо, каже, али она је много тежа и њено спровођење зависи од спремности и снаге наших политичара да изгубе следеће изборе, јер здравији начин борбе за бољи живот тражи велике почетне жртве, штедњу и одрицања, а то нико, нажалост, не чини у предизборним годинама.

„То је оно што ме у свему овом највише плаши”, каже Стаменовић, који још од 1974. војује с мисијама ММФ-а, али и премијерима разних фела и боја.

Ми треба да будемо свесни, упозорава, да у свету више нема јефтиних пара, нити је спреман да нам их позајмљује. А ми смо, као наркоман, навикли, бар у прошлих седам-осам година, да стално живимо на туђ рачун. Да поједемо свој БДП, дакле све оно што смо током једне године створили, али то нам је мало, па правимо и спољнотрговински дефицит од бар 23 до 24 процента националног колача. Е, више тога нема. Лане смо за једанаест месеци у платном билансу имали 1,3 милијарде евра већи одлив од прилива по свим основама. Наставимо ли с преливањем капитала у потрошњу и одбраном курса, за коју смо 2010. потрошили 2,4 милијарде евра, остаћемо и без девизних резерви.

У неколико наредних година очекују нас велике отплате дугова и камата. Наше обавезе у овој и наредним годинама су између 35 и 40, а нормално је да буду испод 25 одсто вредности извоза робе и услуга. Биће добро, сматра наш саговорник, ако део пара од „Телекома” дамо за отплату ранијих скупих зајмова.

Има ли излаза?

Могло би га бити, каже, Стаменковић. Ако од тог малог националног колача, када платимо и вратимо све оно што морамо, највећи део уложимо у инвестиције. У потрошњу, а то значи стандард грађана, од очекиваног раста БДП-а од око три одсто ове године може да оде 0,5, максимално 0,7 одсто – да би после две године и потрошња и стандард могли постепено да расту. А ако тај раст БДП-а буде скромнији и та бројка мора бити мања.

Питамо Стаменковића шта је са страним инвестицијама, јер нам министри најављују четири милијарде долара. Судећи по ономе где се Србија овог часа налази на разним рејтинг листама, а по економским слободама је на 101. од 179 земаља, те се и толике паре тешко могу привући. За 11 месеци 2010. у Србију је ушло свега 760 милиона евра страних директних инвестиција. А за ову годину сви, од ММФ-а пaдо ОЕЦД-а, ревидирају своје почетне привредне прогнозе наниже. A када великим земљама иде рђаво, ни нама не може бити боље, сматра Стаменковић.

У шта улагати? Шта нас најбрже може покренути и донети нова радна места, плате, а тиме и бољи стандард, живот?

За Стаменковића ни то питање није спорно – индустрија, пољопривреда и инфраструктура, чији је развој претпоставка улагања у развој индустрије. У прошлих седам, осам година имали смо солидан раст БДП-а од 5,4 одсто у просеку. Али – чега? Мобилне телефоније, финансијских и других активности, трговине некретнинама... А од тога ништа не можемо да извеземо. Дошло је до замирања индустрије. Наш извоз свео се на храну и основне метале. Морамо да инвестирамо у нове индустрије и технологије, али и инфраструктуру, која није само Коридор 10, већ и железница, телекомуникације, интернет везе... Инвестиције морају да имају, већ од ове године, двоцифрене стопе. И то не било каква улагања, већ она, попут „Фијата”, која ће покренути још многе мале и средње погоне и фабрике. Стране инвестиције, сем капитала, доносе технологију, брендове, тржиште, али да би дошле морају се створити услови за то – инфраструктура, ефикасна правна заштита, ефикасне процедуре..., уместо хаоса какав је данас овај с грађевинским земљиштем и легализацијом.

На Србији је и њеним политичарима, каже на крају Стаменковић, да одаберу развојни пут у наредних неколико година или за целу деценију. Никоме, а понајмање њима, ништа од овога није непознато. Па и последице. Питање је само шта ће превагнути – краткорочан изборни циљ, по цену вишегодишње стагнације после тога, или дугорочан развој по цену великих одрицања.

Слободан Костић