Реситали на Бемусу

Реситале на Бемусу одржали су уметници удаљених генерација, наши и страни, на различитим инструментима. Најугледнији међу њима, са завидном светском репутацијом, бразилски пијаниста Нелсон Фреире, у два дела програма показао је два своја лица: једно рутинирано, пијанистички изврсно, али изражајно недостајуће и друго – на нивоу највећих пијаниста.

Први део у којем су Бах (Оргуљски прелудијум ге мол, у редакцији Силотија) и Бетовен ("Валдштајн" соната, опус 53 у Це дуру) свирани без много емоција и узбуђења, без личног потписа, није досегао највиши ниво, без обзира на техничку вештину, брза темпа и – морамо рећи, посустајање на самом крају трећег става Сонате (у Коди). Међутим, низ минијатура Дебисија и Албениса, уведени сјајним Франковим циклусом Прелудијум корал и фуга, и изведеним на мајсторски начин, већ су пружили потпунију слику о пијанисти. Где год је "замирисала Шпанија" и у малим формама заиграли јужњачки ритмови и мелодије, пробудио се Бразилац у пијанисти. Уз Вилу Лобоса, Фреире је нештедимице бисеве даровао одушевљеној београдској публици.

Енергију детињства и младости у препуној сали Скупштине града пружио је петнаестогодишњи кларинетиста Никола Ђурица који је, после првих корака у музичкој школи "Даворин Јенко" (класа Љ. Јовановић), школовање наставио у САД (Интерлохен, Мичиген). Несвакидашњи таленат детета које је, тако рећи, цели свој програм свирало напамет, без кикса, без уздаха, без паузе, уз клавирску сарадњу Верославе Јовановић, публика је пратила са великим симпатијама и без даха. Почев од Првог става Штамицовог концерта, преко Плесних прелудијума, изузетно интересантне композиције Витолда Лутославског, он је засијао у Веберовом Кончертину у це молу, бриљирао у Рабоовом Конкурсном солу и завршио убедљиво свој наступ Темом са варијацијама Анте Гргина. Виртуозитет, музикалност, одлична меморија, техника, свирање као дисање и говорење красе дечака од кога још много очекујемо.

У касним вечерњим сатима у сали Београдске филхармоније први пут смо на Бемусу имали прилику да слушамо солистички реситал на хармоници, све популарнијем инструменту у нашем времену, вероватно и због честог коришћења у латино музици, посебно у композицијама Пјацоле. Један од, данас у свету, највећих извођача на овом инструменту, Теодоро Анцелоти (Италија) демонстрирао нам је свој поглед на уметност који нас је оставио у недоумици. Могао је бити индиспониран или, можда, нисмо навикли на свирање "sotto voce" западне школе које се огледа у благом, уједначеном и веома малом динамичком дијапазону чак и приликом извођења контрастних комада Леоша Јаначека ("На обраслој и на зараслој стази"), такође и Скарлатија и Хајдна (Сонате). Наше време било је присутно у композицијама Ђерђа Лигетија (Musica ricercata), које је сам аутор транскрибовао за овај инструмент и у опсежној Секвенци 13 Лућана Бериа.

Млади уметници који освајају највеће светске конкурсе на овом инструменту, из наше земље, далеко су робустнији, агресивнији и – изражајнији. Проблем хармонике представља непостојање оригиналне литературе; међутим, да се она у нашем времену ствара сведочило је и премијерно извођење успаванке назване "Летња ноћ" композиторке Мирјане Живковић, дела које успешно прави атмосферу спокоја и серенаде.

Вече фолклора, традиционално присутно на сваком Бемусу, овога пута су испунили чланови ансамбла Вујичић са певачицом Мартом Шебешћен. Они већ деценијама чувају од заборава изворне српске народне песме и игре из Сент Андреје и околине. Била је то добра народна свирка и добра забава.