Забрана конкуренције

Према радноправним прописима, запослени имају право да располажу својим слободним временом како год желе и да, поред рада на неодређено време код једног послодавца, закључују уговор о делу или друге врсте уговора којима регулишу рад и код других послодаваца, као и да могу да оснују предузетничку радњу или предузеће.

Међутим, ова слобода је ограничена клаузулом забране конкуренције. Послодавац може да утврди послове које запослени не може да обавља ван рада, што се уноси у уговор о раду или регулише општим актом. Такође, код неких врста делатности ова забрана може бити регулисана и законом. Забрана конкуренције је релативно нов институт у нашем радном законодавству, мада је у земљама ЕУ одавно заживео.

Забрана конкуренције не претпоставља право послодавца да забрани запосленом да се запосли код другог послодавца, па чак и када се ради о конкурентској фирми, већ само забрану нелојалног поступања у смислу преношења знања стечених код једног послодавца, пословних тајни, или преотимања пословних партнера.

Забрана конкуренције може да се утврди само ако постоје услови да запослени радом код послодавца стекне нова, посебно важна технолошка знања, која послодавац жели да сачува као тајну, или, ако их преноси другима, жели да задржи искључиво право располагања над њима. Такође, уколико у току обављања посла код послодавца запослени стиче широк круг пословних партнера које би, ако започне сопствени посао или посао код другог партнера, могао да привуче себи и тиме нанесе штету ранијем послодавцу. Исти је случај и када запослени радећи дође до сазнања важних пословних информација и тајни, чије одавање не би било у интересу послодавца.

У пракси послодавац често условљава споразумни раскид уговора о раду потписивањем такве клаузуле. Уколико клаузула није унета у уговор о раду или општи акт, послодавац нема право да при раскиду уговора о раду поставља овакве услове. Међутим, пошто је споразумни раскид двострани уговор, нема сметње да се њиме регулише и забрана конкуренције, ако у тренутку закључивања уговора о раду запослени није имао стручна знања која је касније стекао код послодавца. Рок трајања ове забране је ограничен и не може бити дужи од две године по престанку рада. Послодавац је обавезан да запосленом исплати новчану накнаду у уговореној висини. Наш закон не предвиђа колики је тај износ, али у неким земљама из окружења то је половина зараде коју је примао код послодавца за сваки месец трајања забране.

Уколико запослени прекрши ову забрану, дужан је да послодавцу накнади штету која је због тога настала.

Колико ова клаузула може стварно да пружи заштиту послодавцу, или накнада да покрије стварно причињену штету, велико је питање. Боља заштита може бити задржавање запосленог одговарајућом зарадом јер најчешће до промене долази зато што конкурентска кућа плаћа више.