До симпатија уз помоћ хумора

Својевремено је на једном пријему амерички амбасадор Ворен Зимерман упитао патријарха Павла шта може да учини за Српску православну цркву. Патријарх му је кратко одговорио: „Само немојте да нам одмажете, на тај начин ћете нам помоћи”!

Ова позната прича о покојном српском патријарху сликовито потврђује дефиницију по којој је анегдота усмени али литерарни облик карактерисан краткоћом у којој се осликава нека позната личност – углавном духовито и позитивно.

– Анегдота је један од ретких хумористичких облика где је и сами актери користе у циљу стицања одређених симпатија. Нема диктатора који нијестворио или бар пожелео да се о њему ствара низ анегдота у којима је он или сам духовит или се налази као позитиван лик неке ситуације или догађаја који је у првом плану као текст или суштина анегдоте – објашњава неуропсихијатар Петар Бокун.

По својој суштини анегдота је смештена између вица и сатире. Обележава је нешто блажи тип жаоке и не трпи цинизам.

Интересантно је да се, како прича др Бокун, велики диктатори најчешће служе збиркама анегдота о себи како би се „приближили” обичном народу.

Ко је дуго пратио хумористичку продукцију или ко дуго памти, уочиће да практично сви диктатори преписују одређену матрицу анегдоте, само се мењају имена. Стаљин, Цезар, Наполеон, Хитлер, Тито….., каже наш саговорник додајући да и данас, у наводно обиљу демократије у којем живимо, чешће се суди хумору него министрима што показује пример карикатуре у Данској, трагична судбина „Јежа”…. А то само илуструје колико је ова тврдња тачна.

Право порекло анегдоте обично је замагљено. Јер, ако је успешна, својатају је многи.

Анегдоте о политичким личностима, додаје др Бокун, треба посматрати са одређеним подозрењем.

– Постоје особе које и саме скупљају анегдоте о себи па их чак наоко невино шире преправљајући, додајући, прецизније, лажирајући свој лик и дело. Негде у дубини свесни су да је хумор изражен кроз анегдоту моћно средство за освајање симпатија. На то нису имуни само политичари већ и припадници тако ригидних структура као што је војска и свештенство.

Анегдота је свој корен нашла у народним предањима. Код нас су познате приче о Насрадин-хоџи због вишевековног робовања под Турцима. Како је, не само због Нострадамусовог пророчанства, објашњава Петар Бокун, негде и стварно дошло до убрзања времена крајем другог миленијума, анегдота уступа место нешто краћој форми – афоризму по чијој продукцији је Београд познат.

Усмено препричавање анегдота дозвољава одређену слободу тако да у разним интерпретацијама свако додаје или одузима неки детаљ.

Ретко су анегдоте извор конфликта јер оне, ипак, најчешће позитивно осветљавају главног јунака, премда треба бити опрезан јер постоје особе без смисла за хумор које и на тако безазлен облик осветљавања личности са духовите стране знају неадекватно реаговати, па и судским процесима.

– Како је духовитост нешто што је незамисливо без вишег степена интелигенције, то ауторитети радо користе анегдоту да би убедили друге у своју надмоћ. И оправданост своје шефовске (најчешће по партијској верности) добијене памети – каже саговорник „Политике”.

Националне анегдоте не постоје већ само појединци који су духовити, премда се нације диче управо тим карактеристикама.

Како објашњава познати неуропсихијатар, духовитост је последња стечена на дугом путу психичког развоја и особина је само натпросечно интелигентних појединаца. Док сваки народ као збир има просечну интелигенцију.

Каткада је тешко разграничити шта је проширени виц а шта анегдота. Разлика је у томе што се анегдота односи на конкретну особу док виц представља опште место као вид колективно несвесног.

– У односу на пол мушкарци много чешће имају главну, позитивну улогу, док су жене чешће пасивни објекти што није израз мање интелигенције жене већ вековног положаја у патријархалној средини.

Мушкарац вас може можда боље насмејати, али ће вас жена много болније исмејати. Нажалост, у садашњем тренутку нашег живота и анегдоте су у кризи. Оне се лакше лепе за харизматске личности. А данас смо окружени апаратчицима који редовно плаћају чланарину и пењу се по Паркинсоновим законима до места своје неспособности.

Зато нас увек изненади ко нас то води. Можда би било и боље, с обзиром на миленијумску српску традицију патријархалног живота, да се поново роди неки Милош Обреновић чијим се анегдотама и данас хранимо – закључује др Петар Бокун.