Велика моћ на малом простору

Што је сиромаштво у једној држави веће и разлике у богатству израженије то су социјалне тензије веће. Тренутна организација управљања у нашој земљи и распоређеност моћи стварају објективне претпоставке и за територијалне социјалне тензије. Оне се најчешће манифестују на релацији главни град  остали. Велики квантум политичке и економске моћи је сконцентрисан на малом простору и око малог броја људи.

Људи из централне Србије сматрају да су у неравноправном положају у односу на Војводину јер немају иста права у управљању као Војвођани. Kивни су такође на Београд, ве„ликог газду код којег стоје кључеви”. Анализа државног буџета и токова јавних финансија ово може да оправда. На основу разговора са људима може се слободно закључити да јужно од крајњих граница београдских општина реч Београд код њих изазива неку врсту нерасположења. Разлог је јасна екомска подељеност на богатији и сиромашнији део земље. Уз њега иде и често стонављање знака једнакости у медијима између главног града и државе.

Приметна је, међутим, и тензија на нивоу АП  република. Мањак новца за АП и сталне жалбе на централистичке манире политичара у Београду већ су традиција када је у питању однос република  аутономна покрајина. Подсетимо се амбијента у ком је доношен нови статут Војводине. Објаснити узорке територијалних тензија није толико тешко, колико понудити ефективно решење за ублажавање овог проблема. Група људи која није задовољна својим животним стандардом природно тежи ка супротстављању власти. Ова супротстављања, наравно, не морају бити увек радикална у смислу захтева за аутономијом или сецесијом, али уколико се низак животни стандард поклопи са још неколико фактора онда је могуће да територијалне тензије доведу до озбиљног угрожавања функционалности целог система.

Данас се често као окосница тензија између централне власти и оних локалних и регионалних јављају јавне финансије или, тачније, право управљања јавним финансијама. У савременим условима информационе технологије и лаке доступности информација али и инсистирања на демократским начелима, данашње локалне власти могу често боље да решавају своје проблеме него централна власт. Стога се захтева већа финансијска аутономија или чак фискални федерализам. Често кадаово није могуће остварити због противљења централне власти, регионални лидери прибегавају оштрој реторици и радикализацији тензија, понекад говорећи и о потреби за отцепљењем. Пример за то је Лига север (Lega Nord), која делује на северу Италије (од 2008. учествује у влади). Њени лидери често говоре о могућој сецесији, мада је њихов кључни циљ фискални федерализам.

Још један фактор који може произвести бунт локалног становништва и њихових лидера јесте мала могућност утицаја локалних и регионалних власти и организација на остале секторе јавних политика (школство, здравство, култура). Ово је најчешће последица централизације државе у којој се највећа количина новца слива у централну касу а онда централна власт арбитрарно одлучује о његовој прерасподели.

Коначно, када поред свега овога постоји и јак регионални идентитет, нарочито ако је заснован на етничким или националним посебностима, онда су постигнути критични услови који могу бити истинска претња стабилности.

Могући правац решавања или бар ублажавања ових проблема у Србији је реорганизација, у најширем смислу речено, управљања. Потребна је реформа којом би се дало веће право људима да управљају својим животом. На том путу битни инструменти су процеси децентрализације и преноса надлежности на уже територијалне јединице унутар државе. Овде се, међутим, не ради само о технократском процесу децентрализације. Није довољно извршити пуки пренос надлежности. Права за собом вуку и одговорности. А први корак ове реформе јесте увиђање да је свако од нас као становник једне општине, града или региона у ствари елемент једног ширег система који се зове држава и без чијег успешног функционисања као целине нема ни успешних делова. Важи и обратно! Други корак је сагледавање шта свако од нас може кроз сопствени напредак и активност да допринесе окружењу? Без социјалног дијалога, принципа солидарности, партнерства и отворености у савременим условима нема успешног ни друштва ни државе. Управо ово мањка у нашој земљи где често срећемо сујету и завист уместо солидарности и поштовања. Ово не треба да чуди јер нашу земљу карактеришу сиромаштво и непросвећеност што детерминира неповољну политичку културу и менталитет. Образовање, култура и економија стога су алфа и омега нашег опстанка и опоравка.

*Доктор политичких наука