Покретачи протестне енергије

Ерупција незадовољства у окружењу а релативни мук у Србији, у ситуацији коју обележава прекид готово сваке везе између политичке и пословне елите, с једне, и грађана, с друге стране, логично отварају питање:У којим околностима људи, из стања дифузног незадовољства и помирености с невеселом свакодневицом, чак страха од саме помисли на отпор– своју потиснуту енергију, трансформишу у јавни, колективни чин протеста?

На сложено питање изворишта и носилаца протестне енергије, форми њеног трансфера и одржања пред (само)разарајућим силама ентропије, може се понудити бар десет елемената за један могући, исцрпнији одговор.

1.Чини се, пре свега, да мора да постоји јасан, довољно очигледан и огољен повод који ће покренути лавину наталоженог незадовољства, односно представљати ону ,,кап која прелива чашу”, који укида сваки привид о постојању бар квазидемократске фасаде режима под којим се живи.Изборна крађа или фарисејско грцање над патњама суграђана уз истовремено гомилање функција, прихода и дављење у корупцији су примери таквих ситуација.

2.И карактер циљева и захтева, њихова универзалност и грађење заједничког идентитетапојединаца и група у протесту на довољно општим вредностима – одбрани елементарних права, слободе и достојанства, даје снагу и ширину протесту. Живети пристојним, уљудним, човека достојним животом могуће је тек ако се поштује наша воља, избор и глас.

3.Да би дошло до јавног манифестовања незадовољства неопходно је да буде испуњена и претходна претпоставка– да већ постоје, ма како малобројна језгра отпора – појединци и групе који освешћују јаз између могућег и стварног, и уживају поверење грађана. Ако се баш ни у кога не верује и у све се сумња, ако је култура цинизма и егоизма уништила поверење у друге, никакав организовани отпор није могућ. Спорадичне окупације саобраћајница и штрајкови глађу су тек очајнички покушаји да се други пробуде из летаргије или моралног слепила.

4.Но, ради се тек о нужним, али не и довољним предусловима за избијање протеста. Темељни разлози, као и бројни крупни непосредни поводи за протест су готово увек присутни. Јединствена, масовно раширена свест о кривцима и кривицама за настало стање је, наредни, четврти неопходни чинилац за постојање – масовног и трајног протеста. Јасна подела на жртве и кривце,,,нас и њих”, кумулира протестну енергију, чиме је и протест упорнији, масовнији и успешнији.

5.Свест о смислености протеста, вера да у њему нисмо усамљени, да ужива подршку и других, резултира истрајношћу протеста. Истовремено, упорност учесника и масовност протеста свакодневно провоцирају успавану савест оних који показују мањак интересовања, или грађанске куражи.

6.Са масовном победом над страхом и апатијом уједно расте и оптимизам у погледу коначног исхода протеста. У остварење захтева, односно у своју моћ произвођења промена, мора поверовати већина учесника протеста.

7.Тиме се, најзад, мења и читав животни оквир и успоставља алтернатива постојећем, односно формира јасна свест да самосналажење или пак одлазак из земље нису једине могућности које преостају.

8. Наредни круг претпоставки чине темељне политичко-културне карактеристике кључних актера – посебно њихова способност да каналишу и одрже протестну енергију. Политичка зрелост се, пре свега, огледа у аутокритичности – спремности и способности учења и самокориговања на темељу претходних искустава. Резултат претходног процеса учења су наглашени политички реализам и прагматизам – пракса (само)ограничавања, како у погледу ширине и радикалности захтева, тако и у погледу коришћених средстава. Опредељење за већину лако разумљивих и прихватљивих, ,,скромно” одређених почетних циљева, и искључиво мирна, ненасилна средства њиховог остваривања, спречавају непотребне, превремене поделе унутар актера протеста и истовремено ограничавају маневарско поље власти.

9.На другој страни, аутистична и арогантна власт, пошавши од претпоставке о евентуалним, парцијалним протестима кратког даха, срља из грешке у грешку. Могло би се рећи да кључни носиоци власти својим аутоголовима играју улогу коредитеља протеста.

10.Историја социјалних и политичких протеста у Србији потврђује, међутим, тезу да парцијални и неповезани протести, са становишта својих непосредних повода и краткорочних ефеката, могу бити успешни, али да без развијеног алтернативног друштвеног пројекта, завршавају фијаском.

*Доцент на Факултету политичких наука БУ