Клавир је ту, али Сема нема

Казабланка. Имала сам само један циљ: ући у Риков бар и попити пиће. Омаж мом, и не само мом, најомиљенијем филму –„Казабланка“.Пловидба од Барселоне до западне обале Марока трајала је дан и ноћ. Било је јутро кад смо упловили. Недеља.

Казабланка је за мене синоним за истоимени филм, Рик и Илза, Хамфри Богарт и Ингрид Бергман, слатки црња Сем, како за клавиром пева „Док време пролази“.„Казабланка“,ремек-дело Холивуда из 1942. године, редитеља Мајкла Кертиса, и данас је у самом врху најбољих остварења.

Тромилионски град-лука мека је туриста који одмах хрле ка другој по величини џамији на свету.... На самој је обали Атлантика, с највишим минаретом од 210 метара. Бројке, бројке... наводно 60.000 људи може да стане у њу. „Корниш“,атрактивно стециште богатих, шеталиште препуно ресторана, дуге пешчане плаже, па Стара медина, добропознати мирис Оријента, ту и тамо мотају се мачке око ногу.

Дух филма води ме и ка избору таксисте. Гори су него ови наши на аеродрому. Навалентни. За 20 долара договорила сам се да ме вози Азиз. Млад, пријатан, студирао у Паризу, одлично говори енглески. Хоћу одмах у Риков бар. Показујем му адресу скинуту са Интернета. Чак сам записала и број телефона, за сваки случај. Пратим слоган из филма: „Ако желите авантуру, овде ћете је наћи!“ Увек сам за авантуру.

Азиз ми одмах каже да то није оригинални бар из филма, већ један други, у срцу медине, старог дела града. Хоћу да уђем у оба. Наводно, ово је кафе, а оно је бар. Азиз не зна да сам пре поласка на пут проучила све и сазнала поразну чињеницу са неумољивог Интернета: Риков бар је, заправо, фејк предузимљивог Американца. Још пре шест година, 2004, направио је реплику Риковог бара, и згрће паре. Прави бар је у –холивудским студијима! Другачије и није могло, јер је овај пропагандно-мелодрамски филм сниман у јеку Другог светског рата, 1941, а премијерно приказан следеће године у новембру, у Њујорку. Ни Боги ни лепа Ингрид нису видели ни „К“ од праве Казабланке. Град је у то време био опасно место, стециште избеглица, коцкара, шићарџија и ратних профитера, чланова Покрета отпора, а под утицајем Вишијеве Француске.

Стижемо на пјацету. Лепа зграда из тридесетих година прошлог века, део зидина старе медине. Врата кафеа су затворена. Кажу нам, отвара се тек у подне. Азиз ме вози ка оном „правом“ бару, у срцу медине. Вози кривудавим прљавим уличицама и стаје преко пута нечега што заиста делује да је из времена рата. Фирма, на којој пише Rick’s restaurant и кабаре. Улазимо кроз не знам колико година од мува пљувану завесу од пластичних фронцли. Полумрак. Једва разазнајем бармена и једног госта. Бармен нимало љубазан, гост пуши. Атмосфера опскурна. Бармен не дозвољава фотографисање. Покушавам да понудим неколико долара, не пали. Не може, и готово. Избија мемла, не делује ми да сам на сигурном. Можда је ово место, ипак, било инспирација писцима сценарија.

Возимо се даље.Нешто после поднева, враћамо се на место Риковог кафеа, реплике. Улазимо. Одмах крај врата, огроман ливрејисани момак, крај њега избор пробраних шампањ боца, сувенири. Мајица са Богијевим ликом, петнаест долара, пепељара 20 „бака“.Разгледнице ресторана, гратис. Ово је најскупљи ресторан у граду. На менију француска кухиња. Врти ми се филм у глави, све личи, али ипак, ако је филм имитација живота, ово је имитација имитације. Простор на спрат, бели лучни сводови, скупе плочице од мајолике, сепареи са каминима, лампе са перлицама, шанк. Ту је и клавир. Али, Сема нема! Власник се није потрудио да бар направи аутентичну реплику Семовог пијанина, са интарзијама и шарама.

Седам за шанк, да наздравим у част оних чијим сам духом кренула у ову мароканску забит. Наравно, позивам и Азиза, који ми је не само шофер, већ и фоторепортер. Између одличне „менте“, кажу најбољег чаја баш овде у Мароку, и „џек денијелса“, бирам, наравно, ово друго. Пљунуо би ме Рик да сам урадила другачије. Конобари са фесовима. Азизова лимунада, сазнајем на крају, стаје три, а мој „џек“ дванаест долара! После уживања нема кајања.

Четири сата вожње и базања по Казабланки окончала сам како сам замислила.

Неки нови Сем свира у Риковом кафеу, али тек увече. Наш „крузер“ је тада већ напустио луку Казабланке и кренуо дуж обале Африке.