Кад гаранција „не важи“

Протеклих месеци, посебно од почетка примене новог Закона о заштити потрошача, доста се говорило о томе како ће се велики број трговина затворити. Разлог томе неки су видели у примени строгих прописа који су у Европи већ одавно на снази. Без икаквих проблема. Некако се чини да је потребно рећи следеће: поштовање нових законских одредби није усмерено против трговаца. Напротив, управо ће примена тих прописа допринети јачању њихове тржишне позиције и стварању неопходног поверења са потрошачима.

Највише полемике изазива одредба о законским гаранцијама, односно саобразности робе. Како смо већ писали у прошлом броју, роба је саобразна уговору ако има потребна својства за редовну употребу робе исте врсте, односно ако по квалитету и функционисању одговара ономе што је уобичајено код робе исте врсте. Дакле, од фрижидера се очекује да расхлађује намирнице, од шпорета да омогући термичку обраду хране, док аутомобил треба да служи као превозно средство. Тако једноставно, а ипак може постати компликовано. И управо се ту намеће основно питање: када не постоји објективна одговорност потрошача за одређени квар, како и зашто трговац уопште може и да помисли о негативном исходу решавања рекламације? Или се производ поквари два или више пута у кратком периоду, а трговац поново инсистира на оправци истог?

Овом приликом бавићемо се оним ситуацијама у којима потрошач нема право на остваривање законске гаранције. Послужићемо се следећим примерима:
– Роба је саобразна уговору ако одговара опису који је дао трговац, и ако има својства робе коју је трговац показао потрошачу као узорак или модел. Потрошач одлази у продавницу са намером да купи кревет. Након разгледања више модела у неколико трговина, одлучи да купи модел Х. Приликом куповине трговац објашњава све карактеристике предметног производа и посебно истиче да је кревет атестиран за редовну употребу уз максимално оптерећење до 180 килограма. Своју изјаву поткрепљује извештајем надлежне институције о испитивању, коју издаје уз рачун. Након четири месеца долази до пуцања конструкције кревета. Законски, потрошач у првих шест месеци не мора ништа да доказује, већ се сматра да је тај недостатак постојао у тренутку продаје. Међутим, овде постоји врло јасно упозорење о максималном оптерећењу кревета које одређује његову намену. То практично значи да трговац одговара за несаобразност само ако се користи у складу са датим описом, односно својствима. Терет доказивања и даље је на трговцу, али уколико докаже да се исти производ није користио у складу са прописаном наменом, тада није одговоран за несаобразност. Другим речима, ако су кревет користиле особе чија укупна тежина прелази наведених 180 килограма, одговорност за настали проблем не може се ставити трговцу на терет. Овај случај може бити преседан, али је у обостраном интересу поштовање прописаних правила.

– Роба је саобразна ако има својства потребна за нарочиту употребу за коју је потрошач набавља, а која је била позната трговцу или му је морала бити позната у време закључења уговора. Потрошач, страствени ронилац, планира летовање и одлази да купи ручни сат. Објашњава продавцу за коју намену му треба сат, наглашавајући главну особину – водоотпорност од минимум 100 метара. Купује управо такав сат, који производи реномирана светска компанија, и уз упутство добија и сертификат о овој посебној намени. Приликом једне од бројних ронилачких авантура у сат је ипак продрла вода. Потрошач је, наравно, револтиран и изненађен како се уопште тако нешто и догодило. Са друге стране, трговац и даље стоји код оригиналне гаранције издате од стране самог произвођача, коју је преузео на себе. Дакле, тај сат јесте водоотпоран на дубинама до 100 метара. Оно што треба доказати јесте да ли је потрошач користио производ у складу са прописаном наменом? Како доказати да је дубина приликом роњења била мања од оне за коју трговац законски (или уговорно) гарантује? Ово питање оставља само две могућности, а тиче се рокова:
1. ако се несаобразност покаже у року од шест месеци од момента преласка ризика, према Закону важи претпоставка да је тај узрок постојао у моменту продаје и тада ће трговац морати да доказује да тај сат јесте водоотпоран уз употребу до прописане дубине.
2. потрошач ће морати да доказује да је узрок несаобразности постојао у моменту преласка ризика (продаје), само ако се несаобразност покаже после шест месеци од дана куповине, односно мораће да докаже да га је користио до прописане дубине.

Некоме ће ови примери изгледати необични. Хтели смо само да покажемо на који начин и потрошач и трговац остварују своја права и обавезе садржане у новом Закону о заштити потрошача. Не постоји јединствено правило; сваки проблем је прича за себе. Најважнији елемент у примени свих закона јесте потпуно објективан приступ у њиховој примени. Колико трговац мора да има обзира према потрошачу, исто тако потрошач треба да размишља о правилној употреби робе коју користи. Чини се да је последњих неколико година донело много тога лошег у традиционалном односу пуном поверења какав је некад био. Задатак свих нас јесте да створимо одговорно потрошачко друштво у коме је лепо бити трговац, а посебно потрошач.