Докле је Србија

Заварали су их, па желе да их злоупотребе (или већ их злоупотребљавају). Говорим о омладини, која неутврђена у својој вери, у свом националном бићу, у основним моралним вредностима, налази свој израз у сурогатима који настоје да се наметну као оригиналне вредности.

Међутим, све што није аутентично, постаје или равнодушно или деструктивно. Корен је исти, те зато овај друштвени деформитет морамо назвати правим именом, да не дозволимо да под изговором права и слобода, друштвено-патолошке појаве постану "нормалне" појаве које релативизују и разграђују темеље основних вредности у свим областима човековог духа.

Управо једна оваква појава десила се нама у Србији. Да је враг однео шалу, говори и чињеница да се у једном делу нашег друштва (мислим овде и на омладину) заговара идеја "нових", европских вредности у чијем инсистирању има и оних који aприори одбацују све што је српско, желећи тиме да обезбеде европски хоризонт.

На оваквим примерима криза идентитета је најочитија али и алармантна јер постаје модел живота многих младих, који не схватају да Европа представља, и једино може представљати, укупност јединствености сваке државе чланице као и јединствености њених грађана. Они који имају додира са Европском унијом, добро знају о чему говорим.

Зато је могуће да се услед овакве кризе у нашем друштву јави конфузија и дихотомија идеја и ставова.

Конкретно, мислим на два догађаја или боље речено две акције протеклих дана у Београду. Како је могуће користити протесте, који су организовани прошле недеље, и злоупотребити њихову намену, зарад промовисања говора мржње и позива на убиство, а само неколико дана касније, од стране исте омладине, скупљати потписе грађана ради усвајања деклерације којом би Србија признала одговорност за злочин у Сребреници?

И протести, који су демократско право грађана, као и разне петиције и друге мирне акције, ако су смислене, корисне су једном друштву. То није проблем. Проблем је када се они који се залажу за мир, истину и одговорност само неколико дана раније, служе говором мржње с најрадикалнијим порукама. Да ли ово друго открива праве намере оног првог? И да ли је политика те омладине и оних који их воде заиста европски оријентисана?

Иако сада има пречих ствари којима се треба посветити, сматрам да на овакве појаве морамо увек реаговати, ма од кога, и ма одакле долазиле. Јер, не дај Боже, да је поменуте поруке неко други изговорио, одмах би добиле печат опасног национализма и фанатизма, и то од стране појединих интернет-форума и јавних медија, чија је реакција у овом случају изостала. И наравно да треба да добије овакав печат свако ко на овај начин говори, али такав приступ мора да важи за све. Не може се градити имиџ отворености, демократичности и правде селективним приступом.

Зато сам и написао овај текст – да буде мали допринос борби против сваког облика деструкције и насиља.

Овакво поступање поменуте омладине довело ме је до ове теме, али оно што ме више брине, није омладина, већ заправо чињеница да су они постали инструмент једне политике.

Политике која не схвата да се Србија не може сагледати тако што ћете од Теразијске чесме гледати ка Славији. Јер иза Славије долази Авала, па Шумадија, па Расински округ, Рашка, Косово и Метохија, као што се иза Теразијске чесме налази Мачва, Срем, Бачка и Банат.

У животу, па самим тим и у политици и јавном наступу, основно начело гласи бити па делати. Без оваквог егзистенцијалног става долази до растакања и губљења правца. Ако се без овог животног модела омладина образује, деградирајући фактор биће све јачи.

Правдом на неправду, смирењем на узрујаност, љубављу на неразумевање, али и истином на неистину. То је једини пут сваког решења. Поштујући овај принцип, нисам наводио цитате и пароле говора мржње изречених прошле недеље, јер није тачно да папир трпи све. Постоји и оно што се зове – одговорност.

У прилог што бољем разумевању ових ставова, навешћу и то да имам 26 година, како се не би помислило да постоји генерацијски јаз и неразумевање између аутора ових редова и данашње омладине.