Имам више среће од Моцарта

Иван Тасовац (40) је, по ономе што је до сад учинио и што сад ради у музичкој делатности, човек изузетног кова, вредан сваког поштовања. У 12-тој години је, као виртуоз на клавиру, свирао је са филхармонијама из Београда, Загреба... А у 15-тој је већ био студент Конзерваторијума Чајковски у Москви на коме је и дипломирао и магистрирао...

... У току студија, повремено, а после тога стално, све до 35-те године, кружио је Европом, а и светом као пијаниста и члан најелитнијих музичких жирија...

... А после свих тих година посвећености клавиру Тасовац је 2001. године добио позив Владе Србије да прихвати посао директора Београдске филхармоније која је тада била урушена и музички и грађевински, а која је сад, са Иваном Тасовцем, у оба изгледа, установа којом се Србија поноси, а у догледно време би то могла да учини и Европа...

...У овом разговору Тасовац је говорио о низу својих опредељења, осећања и интуиција. Причао је и о себи и о другима...

• Шта Вам је у Филхармонији потребно да будете још успешнији?

– Култури увек недостаје новац. И Драган Гостушки је у својој књизи "Уметност у недостатку доказа" врло духовито приметио да је, уствари, читава историја уметности, историја циганчења за новац. Међутим, Филхармонији од концерта до концерта расте углед. Ево, сад смо, из Националног плана, добили милион евра за куповину инструмената. То је јако озбиљно улагање и у европским оквирима.

• И музичари се такмиче, па су по томе блиски спортистима. Колико сте Ви посвећени спорту?

– Код мене се то кроз године мењало. Кад сам био клинац волео сам да гледам фудбал, а и сам сам, врло страсно, пикао лопту свуда где је за то било услова. Имао сам, са оцем, претплатну улазницу за стадион Црвене звезде. Ишли смо редовно на утакмице. Али, кад сам са 15 година отишао у Москву некако су ми та спортска опредељења отишла у другом смеру. Имао сам период кад сам пратио само кошарку... Недавно сам открио голф као изузетну забаву. Али, ту ми се догодила једна незгода, до које је дошло потпуно случајно: Ударен сам тешком пластичном лоптим у главу! Усна ми је била потпуно расечена. Тако да на тај догађај гледам као на један озбиљан сигнал... Пошто сам опрезан, сад, и кад играм шах, пазим да се не повредим. А да не говорим о пикаду...

• Шта добијате као резултат поређења спорта и уметности?

– Нисам баш неки спортски тип, али покушаћу то да објасним. У спорту један побеђује. Ту је све врло прецизно и потпуно јасно. А у уметности је немогуће победити. У уметности може да буде неколико победника и сваки је потпуно различит у ономе што ради.

• Да ли сте некада били на великим спортским такмичењима?

– Јесам. Два пута. На олимпијским играма. Био сам у Атланти (1996) и Атини (2004). Доживео сам све то као један огроман спектакл, Али не само спортски. Јер, паралелно са олимпијским играма дешава се и потпуно фантастичан културни програм у коме учествују врхунски уметници.

• Да ли је Филхармонија музичка репрезентација Србије?

– У сваком случају. Много тога је ту исто као у фудбалском, кошаркашком, ватерполо... државном тиму. Музичари су играчи, шеф диригент је тренер, а ја сам, као директор и генерални менаџер, у улози селектора.

• Како бирате ваше "играче", трансферима, врбовањем..?

– На све начине уз један услов: сви морају да прођу кроз аудицију која је потпуно поштена до крајњих граница, јер је у општем интересу Филхармоније. Систем аудиције је такав да се свира иза паравана. Кад комисија саопшти одлуку секретар саопштава име особе која је свирала. То је један од разлога што најбољи музичари хоће да дођу у Филхармонију. Знају да је, у свему, објективност на највишем нивоу. Имају, наравно, и веће плате него они други из сличних састава. Јер, најбољи су, као што је свака селекција боља од клупског састава.

• Значи ту нема никаквих малих "врата" за улазак у Филхармонију?

– Таман посла. То би био почетак краја, као што је то у оним спортским тимовима које састављају родитељи, менаџери ван клуба или људи из политике.

• Како сад гледате на све године проведене у Москви?

– Идилично. Кад сам са 15 година отишао из куће имао сам утисак да сам на продуженој екскурзији. Тада, као дете, нисам схватао колико је то озбиљан чин одвајања од куће. Али, пошто је Конзерваторијум Чајковски више него озбиљна, сјајна школа ту сам се јако брзо научио дисциплини у посвећености послу. У Москви сам био 11 година. Стекао сам много пријатеља које сам после тога, док сам свира, па и сад, сретао свуда по свету. Предност уметника су путовања, јер мало смо везани за једно место. Ми смо, што се тога тиће, као морепловци.

• Како сте живели као пијаниста?

– Веома, веома лепо и добро. Имао сам по 30-так концерата годишње у иностранству што је довољно за добру зараду. Прошао сам највећи део европских земаља. Свирао сам и у Америци. Али, сад, као директор Филхармоније, више немам времена за припрему концерата. Ипак, нисам још изгубио наду или илузију да ћу током следећих година наћи неко време за себе и да ћу поново почети да свирам.

• Колико пијаниста може да заради?

– То зависи од много односа. Пре свега од уметника и менаџера. Ти хонорари, за једно вече, крећу се од 500, па до чак 400.000 евра за највеће звезде. То је као и у спорту, у фудбалу на пример. Ни играчи истог тима немају исте зараде, а да не говоримо о од екипе до екипе, од државе до државе...

• Како су чланови владе успели да вас убеде да 2001. дођете у Филхармонију?

– Тешко. Упркос чињеници да сам имао лагодан живот у стабилној каријери, био сам свестан чињенице да мало знам о послу који ми се нуди, па сам у првом контакту одбио тај позив. После тога сам поступио као сви Срби, који мисле да могу да буду селектори свих репрезентација, па и председници државе. Тако сам и ја, на други позив, рекао: Добро, што да не... Сад сам у другом мандату. Изгледа да нисам погрешио. Много тога сам направио, а прави успеси тек долазе.

• Да ли Вам је жао што више не свирате?

– Јесте, по неки пут. Мени не фали толико сцена колико неко време кад човек може да се затвори у собу и  да остане сам са својом музиком...

• И Моцарт је престао да свира у 35-тој години..?

– Да. Али, њега је Бог позвао. Умро је (1756 - 1791)... А ја имам више среће од Моцарта. И, да куцнем у дрво, осећам се доста здраво и врло сам жив.

• Какав је, по историјским подацима, Моцарт био човек?

– Режисер Милош Форман је својим делом "Амадеус" направио јако велику услугу комплетном стваралаштву Моцарта. Јер  је на један прави начин приближио ту музику свим људима. А Моцарт је, то се зна, имао неку врсту болести због које није могао да напише или да изговори десетак реченица без употребе јако пуно највулгарнијих псовки. Наравно, то није оно што одређује његову музику. То је само податак више о њему. Био је један од најинтересантнијих личности у историји уметности.

• Какви су били други у том смислу?

– Музиколози су од тих великих имена направили, током времена, воштане фигуре. Недодирљиве људе... А већина њих су имали третман и понашање које је сад најприближније рок звездама. Ево неколико примера: Франц Лист, за којим су лудовале жене Европе, излазио је на сцену са цигаром. Познато је да су се две грофице потукле око његовог опушка који је победница носила у медаљону! А Шопен је излазио на сцену као кицош и јако је дуго скидао рукавице... Све је то био шоу програм... А у целој историји уметности такве величине су представљане као људи који су се само бавили музиком. И то 24 часа дневно..! Да је то било тачно Бах сигурно не би могао да има више од 20-торо деце, колико их је имао.

• Упознали сте Путина. Како сте доживели тај сусрет?

– Председник Русије је окупио око 400 странаца дипломаца на руским универзитетима. Ја сам био једини музичар. Било ми је пријатно. Али, за било ког политичара се не може речи да га познајете ако се са њим рукујете и измените неколико реченица... А то се баш тако догодило. Било је немогуће да буде другачије.

• Пореклом сте из Херцеговине и Боке. Колико сте везани за те крајеве?

– Ако сам географски за нешто везан то је круг "двојке" и за центар Београда где сам одрастао.

• Да ли би могли да живите у иностранству?

– Ја сам дуго и живео у иностранству. Могуће је да то учиним опет. Мени је битно само да ментално не пристанем на глупости које ме окружује и овде и тамо. Све друго је уреду. Сад у време кад сте за осам сати на другом континенту све једно је где живите. Мени је важније окружење од места у коме живим...

• Да ли себе доживљате као вредног човека?

–Не. Ужасно сам лењ. Од те напасти лењости могу само да се одбраним спавањем. Легнем и не дижем се док ме то стање не прође.

• Шта Вас води интуиција или дугорочни планови?

– У приватном животу углавном интуиција, а у радном, овом који ми је поверен, само планови и то дугорочни, сад најмање на две године унапред...

• За следећу сезону, од 17 новембра, имате 19 програма и 19 тема. Зашто?

– Прошле године смо имали озбиљност, а сад забаву и уживање. Нови шеф-диригент, Американац Доријан Вилсон је унео дозу холивудског гламура у нашу сезону. Теме су Захвалност, Секс, Носталгија, Разарајућа љубав, Забрањена љубав... То су само теме које су, на неки начин, негде директно, а негде индиректно, утицале на композиторе који су писали ту музику. С обзиром колико је остало комплета улазница за идућу сезону чини ми се да ћемо први пут у нашој Филхармонијској историји имати потпуно распродату сезону. Ове године стартујемо тек 17. новембра због обавеза на међународној сцени. Гостоваћемо у Шведској. Имаћемо седам концерата... А што се тиће речи "љубав", која се помиње у наше две теме, то је и зато што, сигуран сам, онај који није нон стоп заљубљен - тешко може да функционише.