Бунт као контра шунду

Популарност хип-хопа у свету последњих година у засенак је бацила многе извођаче рокенрола. Слична ситуација је и код нас, а многи музички критичари су о српској хип-хоп сцени говорили као о достојном наследнику рока осамдесетих. Општа је оцена да је домаћи реп нешто највредније што се појавило у нашој музици у протеклом периоду и да је тренутно једино што младе конзументе привлачи да слушају нешто што није турбо фолк.
Марко Шелић, познатији као Марчело, један од најпопуларнијих овдашњих репера мисли да је одговор на питање зашто је хип-хоп популаран код нас веома једноставан.
– Он је контра шунду и кичу који доминира. У свету је, пак, популаран зато што је не део, него чак предводник шунда и кича. За то не мораш да будеш музички критичар, то види и посматрач лаик, чим укључи ТВ. Хип-хоп продуценти данас раде готово све што је актуелно, без обзира на музичку правац. Међутим, не треба наивно помислити да је то коначна победа хип-хопа. То је, у много већој мери, предаја свих осталих и пораз музике као такве – каже наш саговорник.

Ових дана Марчелов спот "Позериште" почео је да се емитује на MTV Europe што до сада није успело ниједном домаћем музичару. Наш саговорник сматра да је Балкан једно од подручја где се прави квалитетнији хип-хоп.

– Наш проблем јесте језичка баријера јер због тога не можемо да привучемо пажњу оним што имамо да кажемо. Не мислим да је оно што ми радимо најквалитетније, јер би прво требало да одредимо критеријуме. Али овдашњи хип-хоп јесте нешто најуникатније што се догодило и као музички жанр и као културна појава.

Ђорђе Миљеновић, алијас Скај Виклер, реп-аутор и члан групе "Бед копи", каже да домаћи хип-хоп носи у себи бунт и критички однос према друштву, за разлику од света где је основна порука те музике сведена на скупе аутомобиле, златне ланце и лепе девојке.

– Ми живимо другачије од људи који су некада бавили рокенролом. Мало је хип-хоп музичара који су своје песме посветили несрећним љубавима и сломљеним срцима, што је била одлика рокенрола. Код нас је више присутан моменат који је својевремено одликовао панк покрет. Не доживљавам себе као човека који би могао да се шета у кожним панталонама и јакни, али о томе не могу да причам јер нисам ни био рођен када је било "златно доба" рокенрола – каже Миљеновић.

Огњен Јанковић, члан групе "Београдски синдикат", сматра да хип-хоп у Србији није популаран онолико колико би требало. Иако је у САД хип-хоп најкомерцијалнија врста музике, Србија је далеко од тога. Разлоге за то Јанковић коментарише на следећи начин:
– У Америци реп има традицију, с тим што то више није прави хип-хоп већ је од тога направљен дериват, који не ваља. Нас не занима таква врста бављења музиком, јер се трудимо да направимо нешто аутентично на овом поднебљу. Добар пример покушаја "имитације" америчког мејнстрима јесте албум Александре Ковач. Иако је то квалитетно издање, није добило довољно пажње, јер да би био успешан овде мораш да се приклониш "водећој" издавачкој кући коју држи неки "зликовачки" медиј.

Парадокс је да хип-хопа нема много у медијима, а опет су албуми тог жанра најпродаванији у музичким продавницама. Последњи албум "Београдског синдиката" био је најтраженији CD у 2005. години. Саговорник "Политике" ту чињеницу тумачи овако:

– То што смо били најпродаванији један је од наших највећих успеха. Али проценат људи који купују наше албуме јако је мали. То су пре свега Београђани који никада не би купили издања Гранда на киосцима. Тиражи фолк-албума већи су од 50.000, а ово о чему ми говоримо продаје се у десетак хиљада примерака. Те бројке говоре да од хип-хопа још увек не може да се живи и да је све резултат ентузијазма. За наше присуство у медијима заслужни смо ми сами. Имали смо срећу да смо направили два спота која су стварно скренула пажњу.

Многи музички критичари су у протеклом периоду поредили данашњу хип-хоп сцену са рокенрол сценом осамдесетих и поставили тезу да је хип-хоп данас оно што је некада био рокенрол, пре свега у смислу политичке и друштвене ангажованости. Овај став Јанковић објашњава:

– Хип-хоп је нешто најсвежије и најоригиналније што је српска музика понудила последњих година. Рокенрол је посрнуо и нема ништа ново да покаже, а репом се у Србији данас баве искључиво млади људи пуни ентузијазма. Можда и нашом заслугом, људи су схватили да је могуће урадити нешто и покренути се са нуле. Овај облик изражавања је одличан да искажеш став на ефектан начин. Хип-хоп је супкултура. Нико од нас себе не сматра музичарима и то је добра полазна основа да можеш да се осећаш много слободније и да не мораш да правиш компромисе које су наши бендови принуђени да праве.