Популистички бојкот

Група невладиних организација и неке мање политичке странке позивају грађане Србије да бојкотују референдум којим треба да се потврди Предлог устава усвојен у Скупштини 30. септембра 2006. Неки од разлога за противљење Предлогу устава делимично су оправдани, изнад свега одсуство јавне расправе према стандардима западних демократија. Иако поређење са 1990. није на месту, остаје чињеница да грађани Србије нису имали прилике да се упознају с његовом садржином пре доношења у парламенту. Због ове мане не осећам се слободним да било коме кажем да за устав гласа. Без обзира на то покушаћу да аргументујем зашто ћу лично гласати за устав и због чега сам одлучно против стратегије бојкота која мирише на популизам.

Политички је неодговорно у било којој, али посебно у младој, транзиционој  демократији, која пати од хроничне незаинтересованости грађана за изборе и дубоког неповерења у демократске институције, позивати на бојкот избора. Ова стратегија само учвршћује уверење да демократски процес ничему не служи и да важне одлуке за државу и друштво доноси страначка олигархија. Иронично је да партије које имају за слоган "да грађанском, не партијском уставу" подстичу апатију и бојкот демократских процедура. Много одговорније било би да су противници устава позвали грађане да на референдум изађу и да заокруживши "не" гласају против устава. Чак и са искључиво позитивноправне тачке гледишта бојкотом устава се не добија ништа, јер још увек важећи Милошевићев устав из 1990. прописује да би уставне промене усвојене у Народној скупштини постале правоснажне, 50 одсто од уписаних бирача мора да их потврди на референдуму.

Стратегија бојкота представља својеврсну политичку манипулацију. Поред грађана који на референдум неће изаћи из убеђења, већина апстинената биће у ствари људи који су потпуно разочарани у демократске институције и политичаре, који зато и не гласају, и неће гласати на референдуму не зато што им се поједине одредбе предлога устава не свиђају него зато што не мисле да ће њихов глас и нови устав ишта суштински променити у њиховом животу. Ако на крају устав не добије подршку законски прописаног броја бирача, политичке партије које су позивале на бојкот рећи ће да сви који за предлог нису гласали подржавају њихове политичке разлоге. А то је напросто далеко од истине.

Чедомир Јовановић, вођа ЛДП-а, говори да грађане позива на бојкот, а не да кажу "не" уставу, јер бојкот представља увод у симболични раскид с Милошевићевим уставом и политичким системом. Партије које позивају на бојкот залажу се за изборе за уставотворну скупштину, који би могли да се одрже пре краја године, непосредно после евентуалног пораза референдума.

Уз све дужно поштовање за бираче ове политичке опције, овај аргумент изгледа неуверљив. Избори за уставотворну скупштину требало је да буду нпр. они из децембра 2000. Тада се одлучивало да ли да се крене путем перманентне револуционарне промене Милошевићевог система, али превагнуо је тзв. легализам. Политички реалисти тврде да није било избора и да позив на револуциони преврат 6. октобра не одговара односу снага на терену и расположењу грађана. Не може се истовремено заговарати револуција, јадиковати за пропуштеном приликом 5. октобра, како то чине неке од странака које заговарају бојкот, и правдати сарадња са ЈСО-ом и црвеним береткама. Да би револуционарна промена система имала изгледа за успех неопходно је да је критична маса становништва подржи, а грађане Србије је првенствено интересовало и још увек их интересује нешто друго, а то је да боље живе, да могу својој деци да обезбеде бољу будућност; они хоће социјалну правду (иако се многи стиде да то кажу) и једнакост пред законом и, нажалост, не верују да се устав маже на хлеб и да ишта у том смислу може да промени.

Са правне тачке гледишта, ако ништа друго, за овај устав треба гласати зато што га је далеко лакше мењати него постојећи устав. Поред тога, Предлог устава од 30. септембра у потпуности раскида с комунистичком прошлошћу и Милошевићевим ауторитарним режимом и ствара предуслове за заштиту појединца од државе.

Алтернатива уставу су највероватније избори за уставотворну скупштину који ће, и ако обезбеде неопходну већину демократском блоку, тешко изродити компактну скупштинску већину довољну да се договори око квалитетног садржаја новог текста. Дакле, остаћемо заробљеници Милошевићевог устава.

Многе шансе су пропуштене. Можда смо 5. октобра имали снаге за нешто више. Можда смо могли да се мање плашимо, да се мање улагујемо структурама бившег режима, да не правимо са њима тајне договоре. Али искрено, да ли смо имали воље за потпуну револуционарну промену ми као грађани? Да ли смо били спремни да за те револуционарне промене гинемо? Мислим да нисмо. То сам схватио много раније, већ тамо негде 1997, испред Филозофског факултета, када је опозиција прихватила Милошевићев lex specialis, ми студенти наставили смо да протестујемо. Револуција се не прави на парче, него обично одједном. Прилика за 6. октобар била је само тада и непоновљива је. За устав ћу гласати јер представља још један корак ка, нажалост, спорој али неповратној, еволутивној промени Милошевићевог система.

Доктор правних наука