САД: За улазак у ЕУ пресудна подршка Вашингтона

Не само за Србију, него и за огромну већину држава, сарадња с већ деценијама водећом земљом света, САД, јесте у средишту њихових спољнополитичких активности.

Коренита промена односа САД према СР Југославији и Србији се очитовала пре свега у снажној подршци обнављању нашег чланства у Уједињеним нацијама, 1. новембра 2000. године, као и у Светској банци и Међународном монетарном фонду. Захваљујући благонаклоном ставу и утицају САД, југословенска страна је 2001. године током преговора с Париским клубом поверилаца успела да добије најповољније, „Напуљске услове“, односно отпис две трећине дуга.

Иако се тежиште америчких интереса померило с простора Европе и Западног Балкана према источној Азији, САД су и даље веома заинтересоване за овај део света. У безбедносном погледу Србија је окружена чланицама НАТО, те је у односима нарасле безбедносне међузависности принуђена да у властитом интересу сарађује са окружењем. То ће свакако на дневни ред ставити наш самопрокламовани статус војне неутралности.

Истовремено, у иначе веома развијеној војној сарадњи са САД, постоји још простора за напредак. Посебно кад је реч о нашем конкретном учешћу у мировним и другим мисијама које се баве глобалним безбедносним изазовима и претњама. Треба имати у виду и да широко прихваћен у српској јавности стратешки циљ наше земље за учлањење у ЕУ претпоставља као пресудан услов подршку Вашингтона. Не треба, даље, ни помињати утицај који ће САД имати и на предстојеће преговоре Београда и Приштине и многа друга за нас важна питања у ситуацији када САД одређују дневни ред светске политике и рада свих кључних међународних организација, посебно оних финансијских.

Овде треба скренути пажњу на аутизам који повремено показују креатори стратегије наше спољне политике: реч је о недовољном вођењу рачуна о интересима и намерама других. Није, примера ради, довољно да ми некога само прогласимо „стубом“ своје спољне политике; још је важније узети у обзир став и интересе друге стране. Створене слике и стереотипи се у међународној политици споро мењају. Мимо наших намера и жеља, често постоји и објективан сукоб интереса који је веома тешко превазићи; треба, другим речима и са САД функционално сарађивати свуда тамо где је то могуће, да би се временом дошло и тачака озбиљнијег спорења с циљем њиховог превазилажења.

Др Драган Р. Симић, директор Центра за студије САД, Факултет политичких наука у Београду