Једноставна питања о Космету

У преговорима о будућем статусу Космета много је занимљивије оно о чему се не говори него оно о чему се говори, као да се пуким задржавањем Космета, односно његовом независношћу решавају сви конкретни проблеми. Ево зато, посматрајући могућност да Космет остане део Србије, само неколико једноставних питања.

Албанци са Космета не учествују у политичком животу Србије око 20 година и мали су изгледи да ће њихова политичка елита променити тај став. Претпоставимо да она то ипак учини и да за то добије подршку албанског живља. Албанске странке ће, због структуре становништва, сигурно чинити другу по бројности групу у скупштини Србије и практично неће бити могуће формирати ниједну владу без њиховог учешћа. Али чак и да није тако, њиховим водећим странкама се, без обзира на број мандата, морају дати неколико мање важних министарстава или бар једно које има симболичку или материјалну важност, нпр. културе или просвете, или финансија. Да ли постоји политичка воља да се то учини? Да ли смо спремни да Агим Чеку буде изабрани премијер Космета или Хашим Тачи министар у влади Србије? Да ли постоји политичка воља да се албанском делу живља на Космету омогуће посебне везе са Албанијом као што се то очекује у односима Републике Српске са Србијом? Да ли постоји воља да се у албански део Космета пресели нека од важних државних институција, нпр. цело једно министарство, да би се ојачало поверење Албанаца у политички систем Србије?

Око 40 одсто грађана Србије нема поверење у државни апарат. То је неповерење код Албанаца вероватно стопостотно. Уз то, Космет практично нема државни апарат који функционише. То значи да тај будући апарат мора бити много делотворнији на Космету него у Србији. Да би се неповерење свело на просечних 40 одсто, тај апарат мора бити двојезичан и мора одсликавати демографску структуру становништва. Да ли Србија уопште има довољно способних чиновника да обезбеди функционисање државе на Космету? Да ли их има довољно двојезичних, с обзиром на то да косовски Албанци већ око 20 година не уче српски, а ни Срби на Космету не уче албански? Да ли је могуће организовати управне органе који одсликавају демографску структуру када то не постоји ни у Војводини? Шта ће се учинити ако се на Космет врати или пошаље чиновник кога локални Албанци препознају као неког ко је стварно починио ратне злочине? Како ће се решавати проблем организованог криминала који је на Космету много јачи него у Србији? Шта ће се чинити ако албански младићи одбију позив на служење војног рока, с обзиром на то да се још увек хапсе Срби који су одбили да служе војни рок?

На Космету ће се наћи неке полицијске, можда и војне снаге из Србије. Кфор се сигурно неће повући, а НАТО ће захтевати да полицијске и војне јединице из Србије буду под командом Кфора. Да ли смо спремни на то? Да ли смо спремни да прихватимо да КЗК уђе у њихов састав, будући да у Жандармерији има бивших припадника ЈСО и САЈ-а? Претпоставимо да полиција из Србије патролира Приштином или обезбеђује неки манастир. Шта ће чинити ако Албин Курти опет организује демонстрације или група Албанаца нападне неки манастир? Молити Кфор за помоћ, бацати сузавац, пуцати, мирно гледати?

Само око пет одсто косовских прихода потиче из сопствене производње, остатак су средства за Кфор, Унмик, доставе страних радника и разне врсте илегалне делатности. Почетком осамдесетих година Космет је коштао за пуке режијске трошкове око 2,5 милиона долара дневно. Данас је тај износ сигурно бар дупло већи, а припадају му и спољни дуг и девизне штедише, те права из радног односа стечена у међувремену. Ко ће и из чега плаћати те трошкове? Космет има вероватно највишу стопу незапослености у Европи и по свему судећи растућу стопу, која непрекидно генерише нове проблеме. Ко ће и како то решавати? Српски живаљ ће зацело наставити да продаје своја имања Албанцима и на Космету и у ужој Србији због осећања угрожености или због добре цене. Да ли постоји политичка спремност да се та продаја прихвати као чињеница друштвеног и привредног живота?

Таквих практичних политичких, демографских, економских, просветних, културних и других питања има на хиљаде. Космет нису само територија, цркве, манастири, политички симболи и стварна или измишљена осећања, већ и сви његови људи и сви његови проблеми, који стижу у пакету. Ни наша ни албанска политичка елита практично никада не размишљају о конзистентности и спроводљивости појединих одлука, о алтернативним решењима, трошковима њиховог спровођења и њиховим последицама. Убеђен сам да ни на једно од могућих релевантних питања не могу добити било какав недвосмислен и конкретан одговор ни од српске стране, ако Космет остане део Србије, ни од албанске, ако добије независност.

Коначно, питање за оне који нису пореклом са Космета, али не могу да живе без њега: да ли сте икада били на Космету, да ли бисте путовали на Космет као туриста, да ли бисте се преселили да тамо живите? Да подсетим, на таква питања у вези са Северном Ирском просечан Енглез одговара три пута не.