Од Моцартове мисе до Мокрањчевих руковети

Моцартова Велика миса у це молу КаВе 427 захтевала је ангажовање и диригента и целог ансамбла на припремању. И то се одмах осетило. Хор РТС-а одавно није певао тако разговетно, неусиљено и интонативно чисто. Чак су се и у сложеној хорској фуги разазнавали не само почеци теме у свим гласовима, већ и наставак и развој. Поново је овај ансамбл захватила радост музицирања, односно поново постоји мотивација, поред несумњивог умећа.

Потпомогнут женским хором Колегијум музикум, огроман ансамбл је добио још и појачање са галерија у, за мису нетипичној партитури, са много оперских елемената. Ово се највише односи на арије солиста сачињене од самих вокализа, брзих шеснаестина, од "надметања" са солима у оркестру. Инструментални третман гласова који само могу да певају "моцартзенгери", односно за ову музику специјално обучени певачи, покушао је да реши ове вечери квартет солиста. Катарина Јовановић се није либила да арију пева са великим емотивним узбуђењем, у огромној динамичкој скали, музикално, префињено, испевавајући са уживањем и лакоћом сваки тон. Много јачи, "разбијачки" глас друге сопранисткиње, младе Естонке Ајле Асоњи наткрилио је својом снагом и хор и оркестар, задивљујући волуминозношћу великог оперског гласа, али бивајући преоштар у висинама. Тенор скроман, баритон у малој, подређеној деоници. Оркестар уредан, не посустајући, звонак, незамрљан, а диригент Бојан Суђић, прецизан, захтеван и добро расположен, истрајао је у свим компонентама интерпретације.

Прослава 150. годишњице рођења највећег српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца толико је велики и значајан датум за нашу целокупну културу да је заслужио или свечано отварање или затварање Бемуса и много бољу рекламу, што би, могуће је, и напунило салу "Сава центра". Однос према великом ствараоцу граничи се у години јубилеја са националном срамотом.

Девет хорова из Србије, мешовитих, али и само мушких и женских, тако рећи сам су врх нашег хорског аматеризма у овом тренутку. Оно замире, ненеговано, али световна и духовна Мокрањчева музика дубоко утемељена живи на концертним подијумима и изван наше земље. Сваки хор је ове вечери имао свој мини наступ, да би на крају наступили сви заједно (Друга руковет, Из моје домовине и Тебе појем из Литургије) а стандарде и ниво одредио је хор "Обилић" са Даринком Матић-Маровић. Изведене су бројне руковети, најбоље Осма (са Косова, из Приштине), са ненаметљивом али речитом поруком за данашњи политички тренутак. Изненадио је својом звонком звучношћу и успелом интерпретацијом Једанаесте руковети Камерни хор из источног Сарајева, док је женски хор "Барили" из Пожаревца извео једну од две поручене композиције за ову прилику, младих аутора, "Ромар" Божидара Обрадиновића. Друго поручено дело композитора Ање Ђорђевић, за гудаче (Свети Ђорђе) и хор ("Обилић"), имало је своју драматургију, успоне и динамичке климаксе и остварило комуникацију са публиком и успелу премијеру.

Режија (Борис Миљковић), сценографија са платном и емитовањем више боја него слика, уз читање Мокрањчевих писама било је укусно, али се, уместо у купајућој светлости, дешавало у полумраку сцене, не освајајући публику до самог краја.