Велике коалиције – опасност за демократију

Велика коалиција у немачкој парламентарној традицији не значи владајући савез оне две партије које у парламенту имају највише посланика, већ савез политичких странака са опречних страна политичког спектра. Овакве владе се састављају у циљу „националног спаса” и води се рачуна да трају што краће. Велика коалиција је врста „паралисања” виталних демократских процеса и носи са собом све ризике таквог преседана.

Немачка је била у ситуацији да четири пута на савезном нивоу саставља велику коалицију. Сваки пут је таква коалиција стајала на почетку периода дубоке кризе немачког друштва.

У тренутку склапања прве велике коалиције у периоду Вајмарске републике водила се огорчена борба за одржање младе републике која је од 1919. до 1933. променила дванаест премијера и двадесет кабинета. Густав Штреземан је на челу прве велике коалиције, састављене од четири партије, покушао да реши немогућу политичку ситуацију у којој се земља нашла, пошто су француске трупе 1923. заузеле Рурску област. Инфлација у том тренутку достиже своје у историји записане невероватне размере.

Друга велика коалиција (1928–1930) била је састављана од пет партија и била је уједно последња влада, под руководством канцелара Хермана Милера, која се ослањала на већину у парламенту. Каснији кабинети су владали помоћу кризних уредби и само су одлагали предстојећу агонију.

Повод за трећу велику коалицију био је распад конзервативне владе (ЦДУ и либерали), која је покушала да државни дефицит покрије повећањем пореза. Либерали су се повукли из владе октобра 1966, те је 1. децембра формирана велика коалиција са социјалдемократама. Циљ коалиције је био да реши проблеме санирања државног буџета, смањи државни дуг и заустави прву послератну рецесију. Ова ситуација је погодовала решавању још једног задатка, који је од 1956. стајао на столу сваке владе: промена Основног закона (Устава) за коју је била неопходна двотрећинска већина. Ова уставна промена требало је да омогући пренос важних ингеренција са савезничких управних структура на немачке извршне власти. Грађани Немачке на челу са либералима су се успротивили оваквој намери. Формирана је ванпарламентарна опозиција, која је своје противљење артикулисала у жестоким демонстрацијама. После паљења робне куће у Франкфурту 1968. и атентата на Рудија Дучкеа исте године, ове демонстрације су прерасле у масовни студентски покрет из кога су произашле РАФ и Бадер Мајнхоф група. Велика коалиција је доиста потрајала све до избора 1969. када је СПД освојио апсолутну већину и са ФДП-ом оформио владу са Вилијем Брантом на челу.

Последња велика коалиција од 2005. до 2009. склопљена је у тренутку када се традиционално лева партија, Социјалдемократска, почела својим програмом приближавати центру политичког спектра. Резултати овог историјског преокрета већ су видљиви: пројект социјалне државе се преселио у историју, ослобођен је простор за екстремне политичке снаге, а специфични демократски потенцијал Немачке, обележен историјским искуством Другог светског рата и пажљиво промишљан послератном деценијском подељеношћу државе, утопио се у једнообразни модел глобалних друштвених структура које само прате прелетање капитала, инвестиција и масовне производње.

Велике коалиције у Немачкој су састављане с позиција политичке немоћи и недостатка било којих других опција. Сваки пут када је таква коалиција састављана, немачко друштво је то тумачило као знак непосредне опасности, јер се у друштву дешавају промене за које политичке странке не налазе решења.

Оно што је као мотив за склапање немачких великих коалиција било најбитније били су јасно дефинисани циљеви.

Ти циљеви би и у Србији, у случају склапања велике коалиције, морали бити тако велики и суштински, како би оправдали делимично укидање демократског вишегласја. Морали би такође бити дефинисани механизми који би спречили да модел велике коалиције у једној релативно младој демократији не прерасте у модел једногласја и једномишљења.

*Доцент за немачку књижевност и културу Универзитета у Крагујевцу, координатор немачких студија Правног факултета Универзитета Унион