Нови виталитет

Од свих многобројних певача различитих генерација, на Бемусу је наступила Наташа Тасић, сопран (Академија лепих уметности, класа проф. Јасне Шајновић), откровење у погледу талента, изузетног гласа племените боје, усаглашености у регистрима, природне поставке. Цели концерт посветила је соло песмама страних и наших аутора. Уз много напора и одрицања, уз добро школовање, имамо највеће наде у њену будућност.

Ту будућност су већ досегле сестре Бизјак градећи каријеру у Паризу и као солисткиње и у клавирском дуу. Представљајући се овога пута у заједничком музицирању, нисмо се могли отети утиску да тако јединство тона, даха и сваког трептаја – могу само две сестре. Моцартову сонату у Де дуру, КаВе 448 сливале су из једног у други инструмент, а Сонату Владана Радовановића из 1955. године успевале су да егзактним и објективистичким приступом приближе данашњем слушаоцу. Допуњени са два виолончела и хорном, два клавира нису више тако складно звучала (Шуман, Анданте и варијације оп. 46) док се у Бартоковој Сонати за два клавира и удараљке све претворило у удараљке, али звучећи и данас модерно.

Један од најбољих концерата на овогодишњем Бемусу приредио нам је Симфонијски оркестар из Гетеборга, национални оркестар Шведске, са Италијаном, диригентом Мариом Вензагом. Романтичарски размахана и драматична композиција шведског аутора, бившег директора овог оркестра, Вилхелма Стенхамара (1871-1927), названа Ексцелзиор, оп. 13 била је одличан почетак, иако би логичније ту пристајала Вердијева увертира "Моћ судбине", која је изведена на крају. Моцартов Концерт за кларинет и оркестар у А дуру КаВе 622 свирају сви кларинетисти широм света, а млади шведски виртуоз Мартин Фрест је маестрално извео сва три става остављајући публику без даха. Сибелијусовој Седмој симфонији у Це дуру није помогло ни савршено извођење, јер се, мрачна и неприступачна, отезала до краја, а на крају се нашао Верди, уз још два биса, Сибелијусов Марш и Штраусову Полку.

Шведски оркестар најпре поседује високу културу извођења коју омогућавају сјајни инструменти усаглашених боја на којима музичари свирају. Затим, то су потпуно хомогенизоване групе – гудача, дувача и савршено технички опремљене тако да са лакоћом изражавају велику динамичку скалу, посебно у пијану, а нарочито у постепеном подизању температуре до форте звука целог оркестра. Мекано, гипко звуче виолине, топло и страсно дубоки гудачи, беспрекорно и најтежа сола. Диригент није никакав врач. Он медитерански жустро брише патину са старинских наслага, призивајући нови виталитет.