Трошкови, ризици, ефикасност

Три су, готово ваљана, разлога да се нека производња привремено субвенционише. Један је када је реч о улагању са значајним фиксним трошковима. Други је када постоји потреба да се поделе ризици. Трећи је када је потребно побољшати ефикасност.

Узмимо да је потребно значајно улагање у инфраструктуру да би се предузетницима исплатила улагања. Реч је о улагањима са значајним екстерним ефектима, услед чега приватници не морају да буду заинтересовани да их предузму, јер не могу да их наплате од свих оних који имају од њих корист. Готово сваки већи фиксни трошак има неки екстерни ефекат или има елементе јавног добра. Услед тога, порески обвезници требало би да буду заинтересовани да преузму трошкове тих улагања, бар делимично. То је исто као одређена субвенција предузетницима да уложе у оснивање предузећа, што је један од разлога да се штедња и улагања не опорезују.

Са ризицима је ствар много сложенија. У начелу, то је вероватно основно правило, субвенције нису оправдане уколико се њима покривају варијабилни или текући трошкови, рецимо, трошкови рада, плате дакле. Уколико предузетник не може из продаје да покрије текуће или варијабилне трошкове, та активност нема привредно оправдање. Но, губици могу да буду привремени, рецимо зато што је привреда у кризи или из неких других разлога који нису под контролом предузетника или их чак није било могуће предвидети. Порески обвезник, јер је он тај који субвенционише, могао би да буде заинтересован, као што је био случај у Немачкој, да привремено преузме неке од тих изузетних трошкова како би предузетник избегао банкротство или ликвидацију. Један разлог јесте исти као и оправдање за јавна улагања у образовање. Уколико би предузетник морао да отпушта раднике, то би могло да буде исто као и дезинвестирање у образовање, јер незапосленост делује рђаво на квалификације. Привремено субвенционисање плата запослених могло би се сматрати као мера активне политике запошљавања. Уколико се очекује да ће се предузеће опоравити са опоравком привреде, а задуживање није могуће услед финансијске кризе, делимично покривање плата радника је исто као улагање у њихов људски капитал. Наравно, ако није реч о привременим губицима, боље је да запослени или промене послодавца или да се преквалификују.

Може да се каже да је субвенционисање плата у случају нових улагања исто као и већ наведено преузимање трошкова плата већ постојећег предузећа, али то не би било тачно. У случају нових улагања, предузетник би требало да ваљано срачуна очекивану добит. Ризик који је био неочекиван за већ постојећег предузетника није непознат некоме ко тек намерава да инвестира. Тако да субвенционисање плата нема оправдање, јер важи правило да нема смисла улагати уколико се из остварених прихода не могу покрити текући трошкови. Друкчије стоји ствар са предузетницима којима цена рада одговара, али не могу да нађу људе одговарајућих квалификација. У том случају, реч је о улагању у људски капитал које порески обвезник може да делимично преузме, а може и да субвенционише предузетника који је спреман да обучи људе које намерава да запосли. То је, опет, у ствари покривање фиксног трошка, мада се обавља преко субвенционисања плата.

Коначно, субвенције се могу користити како би се побољшала ефикасност алокације ресурса. Узмимо за пример субвенције за регионални развој (пример су кохезиони фондови ЕУ). Пошто могу да постоје предности агломерације, рецимо предност главног или великогграда, може бити потребно да се субвенционишу улагања у забачена подручја како би се обезбедио равномеран развој. Опет, вероватно је најбоље улагати у инфраструктуру и образовање, док је вероватно најгоре субвенционисати плате будући да основни разлог за заостајање нису ниске плате, већ удаљеност од тржишта или ограниченост пословних и других могућности.

Субвенције које се сада користе у Србији углавном не спадају ни у једну од ове три категорије. Идеја је управо супротна од основног начела: очекује се да ће предузетници уложити зато што ће им бити покривен један део текућих трошкова, плате, па ће, једном када су већ уложили новац у фиксни трошак, предузеће дакле имати интерес, уложени новац, да не селисвоје послове. То је готово потпуно супротно уобичајеној пословној логици. Уколико се у недостатку субвенција не могу покрити трошкови плата, уложени новац је изгубљен, осим уколико се не обезбеди продужење субвенција. То је углавном разлог што привремене субвенције постају трајне. Заове последње, међутим, нема економско оправдање, бар са становишта интереса пореских обвезника.

*Економиста