Велики гурају мале у стечај

У Унији послодаваца Србије не пропуштају прилику да укажу да им јавна предузећа на разне начине загорчавају живот. Све до гурања у стечај. Не поштују уговоре, обављене послове и испоручену робу не плаћају редовно, тако да сеју неликвидност и блокирају рачуне. Предузетници често воде маратонске судске спорове како би дошли до својих пара.

„Ако не подмитиш, не можеш добити посао, али ни зарађени новац, па мораш да се тужиш.”

– Одавно се зна да се корупција у јавним набавкама највише везује за јавна предузећа, нашта отворено указују и из Европске уније – каже Драгољуб Рајић, представник Уније послодаваца. – Зна се даје 570 републичких и локалних јавних предузећа у 2009. години наручило 29,7 процената укупног обима послова у привреди, а 32,4 одсто у 2010. На сваком другом тендеру или конкурсу тражи се проценат који добављач, у роби или новцу, мора да плати особама у комисији, директору или неком другом руководећем кадру. Као услов да се добије посао захтева се да се део „надуваног” износа јавне набавке пребаци на приватни, а често и на страначки рачун. Дешава се да се вредност посла од, на пример, 100 милиона динара, „надува” до чак 150 милиона динара. Преплаћено се дели.

На неправилности у јавним набавкама често је указивао и Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца.

Намештање послова на тендерима и конкурсима су готово уобичајена појава.

–Услови тендера се наместе тако да само одређена предузећа могу да конкуришу – тврди Рајић. –Тражи се висока банкарска гаранција, одређена количина робе на лагеру, специфични технички капацитети и опрема. Понуђачима, с којима се унапред постигне договор, пре расписивања тендера се доставе сви технички услови и захтеви. Тако се они унапред припреме да дају одговарајућу понуду која ће бити прихваћена.

Нестручно вођење јавних предузећа и нагомилавање губитака ових монополиста довело је до тога да је 45 одсто тржишне вредности ових предузећа поједено у протеклих 10 година.

Ако се овако буде наставило с вођењем ових предузећа, за неколико година њихови дугови ће премашити њихову тржишну вредност, тако да нико неће хтети да их купи, а губици ће бити покривани из буџета, указују у Унији послодаваца. Покриваће их приватне компаније у привреди и грађани који пуне буџет.

– У последње две године до нас стижу информациједа се радна места у јавним предузећима продају на „црном тржишту рада” – открива Рајић. – Незапосленима се нуди да плате од две до пет и више хиљада евра да добију запослење у јавним предузећима. Не поставља се питање њихове стручности, али им се и не гарантује колико дуго ће остати. Иначе је познато да јавна предузећа служе за ухлебљавање партијских кадрова и за омогућавање рођацима и пријатељима особа на функцијама у странкама да добију сигурна и добро плаћена радна места.

У Унији су извели једнузанимљиву рачуницу. У 570 републичких и локалних јавних предузећа има укупно 8.242 директора, помоћника и заменика директора и лица на разним руководећим функцијама. Претпоставља се да су њихове плате у просеку веће од 70.000 динара. Припадници ,,топ менаџмента”месечно однесу кући и 200.000 динара, иако је реч о предузећима која из године у годину књиже огромне губитке.

Плате ових кадрова у бруто износу премашују 11,42 милијарде динара, што је противвредност око 110,37 милиона евра. Томе треба додати амортизацију службених аутомобила, горива, топлих оброка, регреса, бонуса, трошкова репрезентације и додатних бенефиција. Није тешко израчунати да би се Србији више исплатило да за толики новац доведе 570 врхунских менаџера из Европске уније и да им да месечне нето плате од 10.000. евра. Само под једним условом – да ефикасним управљањем ова предузећа извуку из губитака. Истовремено би се уштедело више од половине новца који годишње однесе корупција у јавним набавкама. Подаци говоре да тај трошак годишње досеже, просеку, до 910 милиона евра. Само та уштеда била би довољна да се ова предузећа ослободе губитака који су често последица корупције.

–Да би се стало на пут криминалу и корупцији у јавним набавкама, треба испитати имовину свих директора и других руководилаца у републичким и јавним предузећима у последњих 10 година – каже Рајић. – Али и имовину њихове најуже породице, банкарске рачуне у земљи и иностранству, колико имају фирми на своја имена и рад тих фирми. Ово такође важи и за све приватне компаније чији су директори најчешће побеђивали на тендерима, а посебно на оним тендерима где се експертизом утврди да су цене понуђене робе и услуга биле далеко веће од тржишних.

Тако  би се откриле бар неке недозвољене радње и бар мали део народних пара који се прелио у приватне џепове.

Ал. М.