Хоби као професија

Пре четири дана наш познати трубач, композитор, диригент и педагог Душко Гојковић прославио је у Београду рођендан. У Београду, тачније у "Сава центру", вечерас ће 75. рођендан прославити још једном – онако како и приличи истинском великану џез музике са наших простора – концертом. Уз Гојковића београдској публици ће се представити и његови пријатељи – саксофониста Ђани Басо, трубач Ладислав – Лаци Фидри, београдски џезери, трубачи Драгослав – Фреди Станисављевић, Марко Ђорђевић, Владимир Крнетић, Горан Грбић и Новак Мијовић, пијаниста Драган Ћалина, контрабасиста Предраг Равишин и Петар Радмиловић, бубњар. А за крај, у другом делу концерта, наступа "Samba Tzigane Bend" који са Гојковићем премијерно представљају његов најновији истоимени CD, издат прошле недеље.

– Биће то велики концерт са бразилским саставом и тим новим компакт диском чији назив у преводу значи "Циганска самба". Има ту мало Балкана, мало Бразила, класичних нумера од Жобима и Вила Лобоса до неким мојих, оригиналних ствари – објашњава Душко Гојковић, којем је овај други CD на неки начин наставaк малог музичког путовања кроз балканско-бразилске ритмове. Путовања које је започео пре три године када је снимио изванредни "Samba do mar" албум.

На питање одакле та фасцинација Бразилом и његовом музиком, Гојковић каже:

– Увек сам волео бразилску музику. Годинама уназад убацивао сам по једну, две ствари у латино ритму. А онда сам само повезао тај ритам са музиком Балкана и мој продуцент "Енџа" прихватио је да снимимо тај први албум. И он је пукао као бомба – од Јапана до Америке – прича џез трубач који ове године практично обележава и 60 година уметничке каријере јер, како каже, иако званично прославља пола века рада, са свирком је почео у петнаестој години. У време када је био гимназијалац.

– Ишао сам у Другу мушку гимназију која се налазила на месту данашње зграде "Политике". Био је тада у гимназији један момак, Војкан Јовановић, који је са неколико другара свирао џез на игранкама. И ја сам тада себи рекао: "О, ово бих и ја да свирам!". Било је то време када смо напросто гутали америчке филмове у којима је било доста џеза и мени се то јако свидело.

На питање да ли је икада помислио да је можда погрешио у избору животне професије, кратко и одсечно каже:

– Нисам! Испало је да ми је хоби постао професија. А то се, признаћете, ретко дешава.

И тако је са трубом прошао цео свет. Недавно се баш вратио из Сеула у којем су га дочекали као да је америчка музичка или филмска звезда. Каже да су га примили као нигде другде. Да су на његову констатацију да је он само тамо неки трубач са Балкана, а не Мајкл Џексон, одсечно одмахнули руком и рекли му: "Ма, све ми знамо!".

Утисци из Сеула годе, па отуда и не чуди Гојковићев закључак да су га баш тамо примили као нигде другде, односно да постоји једна земља у којој је он, смејући се каже, Мерилин Монро за трубу. То је Јапан, земља у којој већ годинама постоје његови фан клубови. Зидови тих клубова облепљени су омотима његових бројних албума, његовим фотографијама из разних периода живота.

По повратку у Минхен, где веће деценијама живи, сарадник великана попут Мајлса Дејвиса, Стена Геца, Дизија Гилеспија..., још једном ће, концертом, прославити свој 75. рођендан. А потом иде у Истанбул.

– Замислите, џез у Турској! Ко је за то још чуо. Али, кажу ми да они тамо имају добре музичаре и дивне џез клубове. Позвали су ме да, као гост, свирам са једним тамошњим малим џез саставом. У клубу, наравно, јер најбољи џез свира се у клубовима.

Иако живи у Минхену, Београд му и није много далеко. Каже, само сат времена авионом па користи сваки слободан тренутак да скокне до града у којем је одрастао. И сваки пут се зачуди како се се нешто добро дешава на џез сцени.

– А највише ме изненађују џез трубачи. Увек су били најбољи на простору бивше Југославије и добри су и дан-данас. Мој ученик је био Стјепко Гут, његов Марко Ђорђевић, ту су и сјајни Фреди Станисављевић, Крнетић... Ти момци имају невероватну енергију, креативни су. Али, треба их подржати. Не разумем због чега се не отвара џез одсек на београдској Музичкој академији. Наши таленти одлазе да се школују у иностранство и, неретко, тамо и остају. А због чега? Зар не можемо да се мало више боримо за њих – закључује на крају разговора џезер коме је, једном давно, велики Дизи Гилеспи, онако, узгред, рекао: "Добро свираш трубу", што је он доживео као највећу награду у професионалном раду.